Primećujem jednu sve učestaliju pojavu. Prožderavanje. Popunjavanje unutrašnje gladi hranom. Kada zavlada beznađe, bol, čovek otvori frižider i trpa sve što nađe u sebe.
Pre toga se kontroliše, brine šta i kako, vodi dijete ali u jednom trenutku unutrašnja nemoć ga nadjača i sve što mu padne pod ruku pojede.
Glad za sobom, drugima, ljubavlju, pažnjom, toplinom, osećaj praznine… na nesvesnom nivou tumači kao glad za hranom i time prividno nadoknađuje sve ono što mu nedostaje.
Pre nekoliko godina bio sam u društvu prelepe a pregojazne žene. Sa ovih prostora je a živi sa mužem i decom u Nemačkoj. Muž je takođe „naš“ čovek.
Kaže mi – Stefane, muž mi je sve zabranio bukvalno, jedino što mogu je da jedem. Ako ništa drugo bar hrane danas u bogatim zemljama ima u izobilju. Ljubomoran je. Ne dozoljava mi se da družim, da izlazim, ne smem ni da pogledam drugog muškarca a kamoli… Ne smem ni komšijama da se javim u zgradi. I šta mi preostaje nego da otvorim frižider i da jedem. Jedino što imam je fejsbuk kada nije kod kuće i to je to. –
Pokazivala mi je slike iz mladosti. Prelepa i prezgodna.
Rat. Nemaština. Bekstvo preko i udaja za muškarca koji joj je prvi ukazao malo topline i pažnje.
Prolazi mi glavom njena gojaznost.
Toliko je opsednuta svojim izgledom da već godinama unazad priča kako će da živi preko sto godina, kako će jesti samo sirovu hranu i šta ti ja znam…
Duša joj plače a ona se vrti u krug.
Malo je onih koji su preterano gojazni a da nisu depresivni.
Jedno uz drugo ide…
Čovek postoji u svetu preko svog tela, živimo u narcističkoj civilizaciji gde je fizički izgled apsolutno na prvom mestu. Većina koja ne može da odgovori estetskim izazovima modernog doba oseća teške frustracije zbog toga.
Teror lepote je zavladao ali ne one unutrašnje, plemenite, spontane već one narcističke – gledajte me, ja sam najlepši, ja, ja, ja!
Svakim danom se otvara sve više teretana i fitnes centara što na prvi pogled deluje kao pozitivan trend, i jeste, međutim čovek umesto da samim načinom života potroši višak energije, on je primoran zbog svoje pasivnosti i učmalosti da to nadoknađuje u teretanama.
Moj deda u životu nije podigao nijedan teg a sa svojih sedamdeset godina izgledao je neuporedivo bolje i snažnije od većine šezdesetogodišnjaka. Zašto? Zbog aktivnog života u kome ti apsolutno ništa nije teško.
Ni da radiš, ni da ustaješ u pet ujutru, ni da pomažeš drugima, ništa.
Stvorena je atmosfera kolektivne pasivnosti, takva su radna mesta, međuljudski odnosi, sve apatično i samim tim su i ljudi takvi.
Ne može gledanje sporta da nadoknadi fizičku neaktivnosti.
Ne može poznavanje zdrave hrane da nadoknadi zdrav život.
