Stefan Simić: ***

Ali sa tuđom, posebno ako traje dugo
Ne znaš kako

Lako je ulepšati nekome trenutak ili dan
A šta ako u tom nekom tuga traje duže
Da ni sam ne veruješ puno u njegovu sreću
A kamoli on

Želiš, od srca, da im pomogneš
Ali kao da su zaključani u svom svetu
I već godinama govore isto
U stalnom uzletu i padu
Da njihovu bol nekako prenose i na tebe

Oni mogu da budu dobri, najbolji
Da imaju dušu za sto života
Osećanje i saosećanje za sve i svakoga
Ali toliko propate da dok si sa njima
U vazduhu osećaš samo patnju
Nemogućnost da se zaigraju, opuste
Zaborave malo na sebe

Tako je meni bilo sa njom

Malo smo se družilil i voleli
I retko čiju bol sam osećao tako snažno kao njenu
Da je i mene, dok smo zajedno
Sve njeno bolelo

Postoje osobe koje su predugo tužne
Ma koliko na trenutke delovale nasmejano…

Moraš pažljivo da biraš reči u razgovoru sa njima
Priče koje im pričaš
Pesme koje im puštaš
Kao da ih svaka podseća na neku svoju izgubljenu stazu

Toliko su puta bili povređeni
Da imaš utisak da ih sve povređuje
Da ni ne znaš kako da se postaviš a da se ne osete ranjeno

I dok ih grliš, razgovaraš sa njima
Osećaš njihovu tugu
Ali ne onu trenutnu
Onaj nemir koji dođe i prođe
Nego onu koja traje godinama
Koja im spušta pogled
Koja ih povlači u sebe

Kada im se tako sklope stvari u životu
Da ne sretnu prave osobe
A ni pravog sebe
A da negde duboko u svojim dubinama znaju da mogu puno

I mogu
Ali ne znaju kako

U početku uživaš dok im pomažeš
Sve to ima smisla
Ali posle, shvatiš
Da su u nekom čudnom začaranom krugu
Da postaju zavisni od tvoje pažnje, prisustva

I to ne samo zato što im puno značiš
Već zato što gotovo i da nemaju nikog drugog osim tebe

Zato tuđe tuge toliko bole
Ne samo zato što ih osećamo, proživljavamo sa njima
Nego zato što ne uspevamo da im pomognemo

Baš zato

I kao da,jednim delom, živimo i njihov poraz
Koji i nas same čini nemoćnim, poraženim
Koliko god da smo srećni i zadovoljni

I jesmo
Ali retko kada dok smo sa njima
I mislimo na njih