Sećam se dana kada sam bio psihički najlabilniji
Negde oko devetnaeste
Moji se razveli
Moja generacija na fakultet, u veliki grad
Ostavila me devojka
A majka i ja otišli na selo
Bežeći od svega
Više nije mogla da izdrži na poslu
Radila je ludački posao za minimalac
Sve je stiglo
I ona i ja zajedno
U maloj sredini gde nismo znali nikoga
Nismo se samo svađali
Ali kada jesmo znala je da razbija stvari po kući
Toliko je bilo neke tuge u njoj
Da je bolelo
Sećam se nakon nekoliko naših svađa
Izletela bi u dvorište
A ja u strahu, nešto kasnije, pošao za njom
Da ne digne ruku na sebe
Samo bi šetala, mračnim ulicama
Da se smiri
A ja za njom
Prepadnut da ne uradi nešto suludo
Ne verujem da je na to bila spremna
Nije dotle došlo
Ali kada emocije nadru, svet počinje da se ruši
Svašta ti pada na pamet
Samo je plakala
Ne zbog mene, nego zbog svega
Isplakala je more suze
A ništa teže nego kada slušaš majčin plačni glas
Onu nemoć koja izbija iz nje
Očajnički krik
Odrasla u centru grada
Radila od osamnaeste…
A završila na selu u nemaštini…
Bežeći od muža, posla, svega.
Tada je bila u najboljim godinama
Doduše kada je čovek srećan uvek su najbolje godine
Kada nije, nijedno doba nije dobro
Sećam se jedne zime, sve nam je zaledilo
Nismo imali vodu, kupatilo, dovoljno drva za ogrev
Snašao nas je pakao na koji nismo računali
Ona bez posla
Ja prvi put da ne moram u školu
Drugovi otišli svi na svoju stranu
A ja svoju stranu još nisam našao
Ako je nekada bilo teško, bilo je tada
Šta sam mogao, osim da pišem
O svemu, svima
Tada je u meni nešto progovorilo
Kao da su stene počele da se odvaljuju
Suze, nemir…
Mislim da je iz toga sve nastalo
Ovo sve
Iz bola, krika, očaja, gorčine, besa, melanhonije
I vere da može da bude bolje
Ne samo meni nego svima
Imao sam potrebu da rukama zagrlim čitav svet
Pošto mene nije imao ko da zagrli
Otišao sam da studiram bez novca
Pisao žalbe, molbe, zahteve, malo je vredelo
Živeo u tuđim stanovima
Progonjen osećajem da smetam
Bio sam gost a ne podstanar, na nekoliko nedelja, meseci
Tek sam od nedavno počeo da živim sam…
Više sam bio u prevozu nego na fakultetu
A i fakultet
Više mučenje nego uživanje
Kada si duboko izmučen iznutra
Nesposoban i da normalno živiš a kamoli učiš, družiš se, uživaš
Tada je u meni počeo da se budi pisac
Socijalni, ljubavni, misaoni
Sve ono o čemu nisam mogao ili nisam imao kome
Stavljao sam na papir
Znam samo da me je sve toliko bolelo
I porodica
I društvo
I sve…
Da mi se činilo da osećam za desetoricu
Sada kada je sve bolje mogu da pišem o tome
Tada nisam mogao ni da pričam
Zaćutao sam
Zanemeo
Zaključan u sebi, duboko unutra, najdublje
Taj osećaj nemoći koji sam živeo tada
Izgubljenosti
Ne može verno da prenese ni najbolje napisana priča
Dani bez novca, dani bez prave podrške
Titraj nade u daljini
I nas dvoje kao izgnanici na nekom pustom ostrvu
Ostavljeni i zaboravljeni
Posvađani sa svetom a neretko i sa sobom
Ljuti, razočarani, umorni
Prepuni svega što nije imalo gde da izađe
Tada sam postao pisac
Ne po talentu nego po bolu
Da je u pitanju talenat počeo bih time da se bavim odavno
Nisam
Progovorio sam tek u ranim dvadesetim
Ne ja nego nešto iz mene
Znače mi sada ti dani
Dani kada sam bio na ivici
Kada se sve lomilo u meni i oko mene
Kada sam mislio da nemam kud
Da je gotovo
Tek sada mogu da se prisećam tih dana
Kada je sve prošlo
I došlo nešto bolje, mnogo bolje
Tek sada
Kada sam ih preživeo
A majka je dobro
Stvarno dobro
Našla je osobu koju voli
Stalno izjavljuju ljubav jedno drugom
Što je valjda neki znak
Sreća je ipak moguća
Samo treba izdržati nalet najtežeg
Kada to prođe, kada se preživi
Sve je moguće
