Ona je od prvog dana bila obična devojka
I nije se stidela toga..
Takva je bila najlepša
Više duševna nego sveznalica
Više dobra nego ne znam koliko pametna i načitana
Razumela je ona stvari, ljude
Ali nije bila spremna da zaroni koliko ja
Tu se nismo našli
A volela me za razliku od drugih
Umesto da je volim takvu
Prilagođavao sam je sebi
Umesto da je pustim da leti svoj let
Da traje, to naše, dok traje
Pravio sam od nje ono što ona nije
Ženu mojih a ne njenih potreba…
Nisam siguran da smo mi bili jedno za drugo
Ali tako me iskreno i nežno volela
Da je ta njena ljubav bila jača od svega
Zbog devojke koju nikada nisam sreo
Ostavio sam je
Zbog devojke koja je postojala samo u mojoj glavi
Izmišljena
Otišao sam od nje
Ne mogu da kažem da mi je žao
Uvek bih gledajući nju bio nezadovoljan
Što ne razume toliko toga
I što je tako daleko od mog svega
Ali njeno srce i njena ljubav
Bili su nestvarni
Ona je, kao malo koja, znala da voli, prepozna i oseti
Ona možda nije bila žena za velika dela
Kako mi je govorila
Alli jeste za velikog čoveka
Videla je to u meni, kao malo koja
I to mi je imponovalo
To me je činilo još većim
Druge nisu
Videle su samo sebe…
Jedan moj prijatelj je oženio jednu takvu
Koja nije mogla da ga prati na svim stazama
Ali jeste u onoj najvažnijoj
Životnoj
Da mu se nađe, da ga sluša, oseti, voli, razume
Većina nas u potrazi za pravom
Mimoiđe ono što već ima
Što mu pruža ruke i ide ka njemu
Mi zbog onih koje nismo sreli
A koje možda ni ne postoje
Ostavljamo one koje su pored nas
Za nas
I uz nas
Takva je bila ona
I sada je takva
Samo, bojim se, nekom drugom
I treba
On bar neće da traži od nje da bude ono što ona nije
Već će da je voli onakvu kakva jeste
Samo tako može da je usreći
Za razliku od mene koji sam joj večito tražio mane
A trebalo je samo da volim
