Puno mojih poznanika boluje od jedne iste bolesti
A to je – šta su rekli drugi
Koliko god da su divni i talentovani
Kao da je u njih ugrađen čip prosečnosti
Koji im ne dozvoljava da vide ono što stvarno vide
Nego večito posmatraju kroz naočare drugih
Večito iz njih progovara neki prerušeni autoritet
Koji ih ograničava
I tera ih da vide nešto što ne postoji
Ali im je društvo i sistem nametnuo kao istinu
Tako su meni govorili da mi za pisanje treba fakultet
Veze
Ne znam kakvo obrazovanje
Novac
Jedino što mi nisu rekli je da sam sam sebi
Najpotrebniji za pisanje
Dok god sam čekao nekoga da mi kaže da sam dobar
Nisam bio dovoljno dobar
Dok god sam čekao priznanje i potvrdu
Nisam bio dovoljno dobar
Dok god sam više čekao a manje radio
Nisam bio dovoljno dobar
Sada znam da toliko toga može
U tekstu
Na sceni
Svuda
Samo zato što ne čekam priznanje
Nego ga dobijam šta god da napišem i gde god se pojavim
Samo zato što celim svojim bićem verujem u to
Da bi oslobodio ljude treba da ih oslobodiš kočnica kojima robuju
Treba ih suočiti sa njima samima
I mentalnim slikama sa kojima su se srodili
A da li su oni za to spremni, pitanje je
Ili će večito da brane svoje
Ne sluteći da time brane nesreću u kojoj su zavezani
Šta reći o ranjivom egu koji se ljuti za svaku sitnicu
Šta reći o anksioznosti koja ne da ljudima da izađu iz kuće
Šta reći o emocijama koje ne mogu da se kontrolišu
Šta reći o prisilnim mislima koje sputavaju
Šta reći o nedostaku volje, vere i smisla
Šta reći o životu van života
O slobodi bez slobode
Najteže je dovesti ljude u stanje da su nasamo sa sobom
Osloboditi ih svega suvišnog
Tereta, predrasuda, kočnica, blokiranosti
I reći im da imaju krila i da slobodno lete
A to je apsolutno moguće
Pitanje je da li su oni za to spremni
A u 99% slučajeva nisu
Zašto
Zato što nisu spremni ničega da se odreknu