Nakon jednog nastupa
Prišla mi je dama u godinama
I rekla mi –
Mladiću, hvala ti što me vraćaš mladosti
Danima kada mi je bilo najlepše
Kada sam bila najsrećnija –
Pred vratima pozorišta čekao je muž
Koji se pravdao da ga to što radim ne zanima
Dok ga, u stvari, ona više nije zanimala
Sedeo sam desetak minuta sa njima
Oboje u ranim šezdesetim
Ona umetnička duša
Još uvek lepa i zanosna
A on sav čovek od tehnike
Kao da se nikada u životu nije osećao poletno
Ona nalik ptici u kavezu
Koja padne čim bi da raširi krila i poleti
On nalik kavezu
Koji jedino služi da koči i ograničava
Pomenula mi je da je pevala, igrala, plesala
Sva u prošlom vremenu
Kao da se između prave nje i ove sada
Isprečio zid koji je sve veći i neprobojniji
Slike njenog života su se ređale
Studije u Beogradu
Šetnje Parizom u ono doba
Muzika, mladost, mogućnosti
I…
Tu je onda zastala
I rekla da mora da krene
Često mi prođe mislima ta žena
I tih naših desetak minuta
U kojima sam naslutio
Sve ono što nije mogla da mi kaže
Pre neki dan mi je poslala sliku
Kada je imala dvadeset i nešto
Izgledala je baš onako
Kako izgledaju devojke u koje se zaljubljujem
Plava, vitka, nežna, puna života
Nalik prolećnom suncu
Koje sve obasja i raduje kada se pojavi
Napisala mi je –
Ako sretneš neku ovakvu u tvojoj generaciji
Ne prepuštaj je drugima
Uhvati je za ruku, povedi sa sobom i čuvaj
Da je kroz trideset godina ne bi zatekao nesrećnu
Kao što si zatekao mene
Spasi je
Kada već mene nije imao ko da spasi –
