Kako bi bilo dobro da u razgovoru sa nekim uhvatimo tu osobu za ruke i kažemo joj – želim da budemo iskreni, da se otvorimo jedno drugom, i da se gledamo u oči.
Nema veze što će naše oči u jednom trenutku pasti, nema veze što ćemo na momente delovati smešno i zbunjeno, ali hajde pokušajmo da se fokusiramo jedno na drugo.
Hajde da ugasimo mobilni, hajde da se ne bavimo onim što nema veze sa nama, nego da se usresredimo… –
Kakav bi to samo susret i spoj bio?
Iskren, čist, lepršav, pun emotivne razmene gde se dva bića traže i pronalaze bez manipulativne igre koja se svodi na to ko će koga da dobije u intelektualnoj borbi.
Već jedna duševna razmena gde se dvoje osećaju, otvaraju jedno drugom toliko da u trenutku počinju da dišu kao jedno…
Zar ima išta važnije na ovom svetu od oslobođenog razgovora?
Od trenutka kada spadnu sve maske i skrivalice?
Od trenutka kada se dvoje u potpunosti otvaraju jedno drugom, i miluju se rečima neopterećeni time kako će da budu shvaćeni.
Nakon toga erupcija potisnutog kreće da isplivava na površinu.
Oslobađaju se emocije poput ptica večito zatvorenih u kavezu. Počinju da šire krila, da pevaju, da lete ka nebu.
Otvara se nešto u nama što je svih ovih godina bilo nemoguće pokrenuti…
Odjednom nema više stega i ograda, samo pesma dvoje ljudi koji veruju jedno u drugo, koji ništa ne kriju, koji su celim svojim bićima prisutni, i daju se.
U takvim razgovorima može da se priča o svemu, o slabostima, padovima, patnji.
Može da se prizna čak i ono što se ne priznaje ni samome sebi.
U takvim razgovorima se skidaju maske i čovek počinje da oseća onu savršenu moć prihvaćenosti, i opijenosti pažnjom onog drugog.
Takvi razgovori su nam potrebni.
Razgovori gde se pleše rečima, gde se peva, raduje i voli.
Razgovori koji se pretvaraju u vulkan emocija gde dva bića mogu do kraja da ispolje sebe…
Gde i nije toliko važno šta govore, već da ono što govore izvire iz njihovih najdubljih dubina…
Gde postojite samo vas dvoje, vaš ritam srca i duše, i gde sve vaše lične stege i kočnice bivaju eliminisane otvorenošću koja briše sve pred sobom.
To nije razgovor, to je pesma.
To nije susret, to je erupcija najlepših osećanja koja može da se desi samo i jedino onda kada je čovek u stanju da u potpunosti doživi onog drugog.
Živim za takve susrete, i fale mi takvi susreti.
Nakon njih se osećam kao da sam ponovo rođen…
I to samo zato što me je neko prihvatio…
I to samo zato što sam nekoga prihvatio…
