Bila je pred udajom i odjednom je u njoj nešto puklo.
Samo je ponavljala u sebi – neću, ne mogu, ne želim, nije to moj život, nije to moja sudbina…
I otišla je od njega i zakoračila u nešto što naziva slobodom.
Dok je bila sa njim bila je više domaćica nego devojka. Krotka, tiha, jednom rečju, njegova i ničija.
Svoja ponajmanje.
Sada kao da je puštena sa lanca.
Slobodnije hoda, govori, diše. Dok je posmatraš ne vidiš one stege od ranije.
Ne prilagođava se više svima i svemu kao pre.
Lakše stupa u odnose i lakše ih prekida.
Ne vuče za sobom silne zabrane kojom su je kontrolisali.
Kada je otišla od njega kao da je pobedila staru sebe. Pasivnu, pokornu, večito skrivenu iza nečijih leđa.
Promenila joj se i boja glasa, način na koji hoda, stil oblačenja, skratila je kosu.
Kao da se preselila iz jednog životnog modela u drugi. Do juče devojka kao i sve druge, u strahu šta će ko da kaže, sva u obzirima, dobra društvu, dobra momku, dobra porodici, samo sebi loša.
Dok je sada avanturista koji oseća svoje želje, potrebe, strasti, ono unutrašnje čulo koje je godinama bilo ugašeno.
Počela je da udiše svoj vazduh, izgovara svoje reči, živi svoju priču a ne da se uvek iznova prilagođava pričama drugih.
Znamo se nas dvoje od ranije ali sada smo po prvi put, onako do kraja, doživeli jedno drugo.
Pre nisi mogao da joj uhvatiš ni misao ni pogled, stalno je negde lutala, između sagovornika i nje večito je postojao zid koji nije mogla da pređe.
Sada je prisutna.
Bolje izgleda, lepše govori, više prija njeno društvo, ponašanje, stav.
Obradovao sam se njenoj promeni i sreći.
Morala je dosta toga starog da odbaci, stari život, navike, kako bi došla do svog pravog ja.
Mnoge je izgubila ali je zato sebe pronašla.
Možda još ne zna šta je i šta tačno hoće ali bar dobro zna šta neće i od toga je pobegla.
