Čekali smo 1997-mu, kao što sada čekamo 2017-tu
Tada svi zajedno, sada svi odvojeno
Tačno dvadeset godina razlike na kalendaru
Tačno dvadeset godina razlike u našim životima
Familija, koja je tada stvarno bila familija, sada je četa razbijena na hiljadu delova
Držim u rukama fotografiju i vidim ćaleta, koji još uvek nije imao nijednu sedu
Vidim majku, k’o devojku, dragu i nasmejanu, koja još nije počela da se goji
Baba, tada žena u najboljim godinama, koje odavno više nema
Deda, k’o mladić, zdrav za desetoricu, sada se jedva vuče
Tu su još mnogi, a o njima sve najbolje, mada im i nije baš najbolje
Ali ne bih o tome, u tuđu privatnost, izbor i sreću
Sastajemo se jedino još na sahranama, mada ni tamo ne progovoramo
Osim kada moramo, strogo formalno i zvanično
Slave slavimo, ali se ne zovemo, nekako je jeftinije
Sveća i kolač, ko dođe – dođe, a najčešće ne dođe niko
“U ime oca i sina i svetoga duha – amin”, promumlamo u sebi i gotovo
Više mehanički, reda radi
U međuvremenu je došao rat, onaj građanski, koji smo izbegli
Zbog geografske udaljenosti Paraćina od Hrvatske i Bosne
I onaj malograđanski, koji još uvek nismo
Zemlja je više puta menjala ime a i mi smo toliko toga promenili
Došlo je bombardovanje, peti oktobar, tranzicije…
Došle su nove nade i nova razočaranja
Isuviše politike, premalo ljubavi…
Isuviše razvoda, premalo odanosti…
Isuviše lošeg života, premalo pravog…
Nekako su svi ostali nasamo sa sobom
Zemlje su nastavile da se dele i rastavljaju
Osamostalile su se, a i mi smo
Mnogi su u međuvremenu otišli, neki zauvek, neki u inostranstvo
Neki su porasli, neki još uvek nedorasli
I tek po koja prinova, koja ni ne zna ko je kome ko
Nove godine smo prestali i da čestitamo jedni drugima, a kamoli da ih zajedno slavimo
Fabrike u koje se tada još uvek išlo, sada su ruševine
Prijateljstva u koja su se tada kleli, sada su povod za izbegavanje
Od rodbinskih veza ostala su samo prisećanja – kako se živelo nekad
Da mi je neko, kao osmogodišnjaku, koji je zabavljao sve te ljude svojim repertoarom
Rekao da nikada više neću moći da ih okupim – ne bih mu verovao
Šta zna dete osim da se raduje svima i da upija njihove priče?
Neki novi ljudi me uporno zovu da sa njima dočekam 2017-tu,
I bojim se da ne shvataju moja odbijanja
Kako da im objasnim staru porodičnu fotografiju?
Oni žive za taj dan – za dobro društvo, dobru muziku, klopu
Moja očekivanja od budućnosti su daleko veća
Njima je važno da se okupimo tada, toga dana
A meni, da i za dvadeset godina ne zaboravimo ko smo, šta smo i odakle smo?!
Njima je važno da sve dobro prođe te noći,
A meni, da za dvadeset godina, kada razmišljam o njima ne brojim poraze?
Njima je važno da se provedu i zabave,
A meni, da se zabava ne završi nego da traje, traje i traje…
Tek kasnije ćemo znati da li je sve ono izrečeno
U novogodišnjoj noći 2017-te imalo smisla
Tek kada se reči i čestitanja pretvore u život
A najlepše želje u nešto realno
