Stalno se žali da nije upoznala nikoga.
A da li je dala šansu nekome da je upozna?
Godinama se nada nekome, potajno traži, željna ljubavi i pažnje, a kada se neko pojavi, postavlja neprobojni zid nakon koga i najuporniji odustaju.
Kako dopreti do nje?
I da li ima smisla truditi se?
Ona ima sve ono što treba da ima jedna devojka, i mnogo više…
Ali ne i sposobnost da se prepusti nekome, da se daje, i otvori.
Još uvek je mlada, ali dolaze i mlađe…
Još uvek je lepa, ali dolaze i lepše…
Još uvek, još uvek, još uvek, ali ni to još uvek neće trajati večno.
Ubeđena je da niko nije dovoljno dobar za nju, a onaj koji jeste, još nije naišao.
Možda i jeste, samo što ona to ne zna jer sve što je mogla odgurala je od sebe.
Plaši se da je ne povrede, i ostave, htela bi sve da drži u svojim rukama, zato je toliko dugo i sama.
Ima nešto posebno u njoj, to je sigurno. Koga bude zavolela, daće mu puno, i mnogo više nego što taj neko može da zamisli. Preko njega će želeti da nadoknadi sve propušteno…
Taj sretnik može da bude bilo ko. Možda neko potpuno pogrešan, neko ko se samo našao tu, i iskoristio njenu potrebu, a možda i neko pravi, neko ko je stvarno zaslužuje.
Ona ima strah od otvaranja, definitivno.
Priča da bi pričala, sluša da bi slušala, a niti priča ono što misli, niti čuje ono što drugi kažu.
Isuviše je mažena i pažena, isuviše prepuštena svojim fantazijama, i sve je to, odjednom, nestalo, naišao je realni svet, realni ljudi.
I šta sada?
Nesnađenost, nesigurnost, skrivanje, nespretno spuštanje na zemlju, među ljude od kojih je toliko puta želela da pobegne, daleko, što dalje.
Pružio sam joj ruke jednom, odbila me.
Pružio sam joj ruke još jednom, odbila me ponovo.
I odbiće me još puno puta, znamo to oboje.
Pitanje je samo koliko će mi dugo biti zanimljiva.
Pitanje je samo koliko će još dugo drugim muškarcima biti zanimljiva.
A kada popularnost prestane?
Kada sve one karte kojima sada igra preuzmu drugi?
Šta će onda, gde, sa kim?
Najverovatnije nazad u svoju samoću.
Nazad u sve ono odakle nikada nije ni otišla.
