Kako sam samo znao da držim propovedi ljudima
Onako napamet, umišljeno i pretenciozno
Šta i kako treba da rade
Sve dok nisam počeo da upoznajem te ljude
Njihove realne probleme, posebnosti i ličnosti
Ono što ih stvarno boli i razdire
Tada sam shvatio da njima nisu potrebne pametne reči
Nego pametno slušanje, saosećanje i podrška
Svaki čovek kome sam se obraćao sada mi izgleda drugačije
Nekako bliže, draže
Neuporedivo šire od svakog šablona
Kako sam im ranije pristupao
Kao da su definicije iz knjige a ne živa bića
Ponašao sam se kao da postoji univerzalni recept za nešto
Samo da uradimo “ovo” i svi ćemo biti srećni
A svi živimo svoje tihe patnje
I jedan iskreni zagrljaj više znači od svih pametovanja sveta
Čovek kada reši svoj problem
Naivno poveruje da od njega svi boluju
A nije tako
Svako ima svoj smer i putanju kojom ide
I sve one osude i moralisanja koja sam ranije koristio
Deluju mi sada tako besmisleno i nepotrebno
Samo zato što sam isuviše slušao sebe
A premalo ono što su drugi pokušavali da mi kažu
Ne biraju ljudi svoju preosetljivost i svoje teskobe
Život ih nesvesno uvede u njih i savlada
I sve što treba je razumeti
Pokrenuti onog drugog svojim prisustvom
Vratiti veru, nadu, optimizam
A ne odmah prosipati svoju pamet
Nekada je dovoljno samo voleti
Biti tu
I tom nekom je lakše
A ne odmah teoretisati u nedogled
Ni ne sluteći duševni bol osobe pored sebe
