Često ljudi znaju da neko radi ono što se ne radi, puno pije ili uzima ne znam sve šta. I osuđuju, prosuđuju… međutim ono što ne znaju je količina bola sa kojom se ta osoba susreće.
Količina bola, nemir, unutrašnji strahovi…
Sve možemo da saznamo o nekome ali ono duboko, najdublje, onaj unutrašnji nesklad koji sve razara teško da možemo.
Ljudi neretko deluju suludo i izgubljeno na osnovu onoga što pričaju i rade. Čoveku se omakne da za njih kaže da su poremećeni, bolesni…
Ali kada bi bar malo mogao da zaviri u njihov život sve bi mu bilo jasnije.
Kada za nekoga nisi emotivno vezan onda olako možeš da lepiš takve etikete ali kada je u pitanju neko tvoj onda je sve drugačije.
Doživeo sam na stotine, možda i hiljade sudbina… neposredno, u susretima, direktno a i posredno, putem umetnosti.
Ljudi su neuporedivo nesrećniji nego što se na prvi pogled čini.
A opet, čovek je toliku patnju spreman da podnese da mu je i deset puta teže nego što jeste on bi je već nekako izneo.
Najbolja stvar kod bola je što duhovno proširuje čoveka. U tom stanju rastrojenosti dobijaju se uvidi o ljudskim životima i odgovori zašto već neko radi ono što radi.
Što te više boli više razumeš bol drugih ljudi.
Zato, u krajnjem, nema osude za nešto jer to je samo konačan proizvod nečije nesreće i stanja u koje je doveo sebe.
Kada čovek sve razume, u ljudskom smislu, onda može sve i da oprosti.
Doduše možda ne može neke stvari da zaboravi ali to je već neka sasvim druga tema.
