Ljudi te danas vrlo lako odbace i otpišu.
Ne osete se prijatno u tvom društvu, ne pogledaš ih onako kako žele i gotovo.
Nešto ti fali. Ne odgovaraš. I više ne postojiš za njih.
Stalno se priča o nekakvim diskriminacijama. Polnim, rasnim, nacionalnim.
Ali postoji jedna prećutna diskriminacija čoveka.
Posebno prema osetljivim ljudima koji se ne prilagođavaju tek tako…
Ništa me ne boli kao odbačeni ljudi.
Izbačeni iz društva, koji se jednostavno nisu snašli, nespremni da pristanu na licemerna pravila igre.
Mada pitanje je šta danas čovek i treba da uradi da bi se osetio pronađeno i potvrđeno.
Stvorena je atmosfera napetosti da svako ko nije u stanju da bude nasmejan i opušten proglašava se zaverenikom i krivcem.
Vlada tiranija sreće.
Pritom ne prave, istinske, one iz srca, nego lažne, samodopadljive, gde ljudi nastoje da dokažu da im je, navodno, savršeno u životu.
Ne želeći ni o čemu da razgovaraju iskreno…
Čovek se tu ne snalazi.
Nije u stanju da laže i folira i čim nešto otvoreno kaže biva odstranjen.
Naprosto i sam oseti da tu ne pripada, da mu tu nije mesto.
Otuda i takva otuđenost, padovi.
Svako ide tamo gde se oseća dobrodošlim. A pošto se većina ne oseća dobrodošlo nigde, bira samoću.
Jer jedino još tamo mogu, koliko toliko, da budu načisto sa sobom.
U svom svetu, ograđenom od svih.
