Ništa ne boli čoveka kao odbačenost, a opet ga odbacuju.
Ništa ne boli kao podsmevanje i potcenjivanje, a opet većina podsmeva i potcenjuje.
Ništa ne boli kao hladnoća, a opet je to najčešće na šta se kod ljudi danas nailazi.
Koliko je nežnih cvetova koji zbog straha od reakcije nikada ne zamirišu.
Povuku se, zatvore, zalede, potisnu sve u sebe, stave pod ključ, i tu duševnu bravu nikada više ne otvore.
Kada bi ti drugi znali koliko znače njihova mišljenja, pogledi, odobravanja, sve bi bilo lakše.
Kada bi samo znali koliko najobičnijom zainteresovanošću mogu da uzvise nečija stremljenja i duh.
Ovako niko nikoga ne podržava – kada ne mogu ja, zašto bi ti, i tako u nedogled.
Krug podsmeha se širi, krug odbačenosti, potonuća.
Svi imaju svoje razloge i motive da ponize, svako svakome seče krila, a čim se neko razmaše na njega usledi stampedo.
Nema ništa gore nego kada ljudi na toplinu odgovaraju hladnoćom.
Kada na radost i entuzijazam odgovaraju prezrivim ćutanjem.
Vidiš dok si sa nekim, ili pored nekog, kako stvari stoje, i sve ti bude jasno.
Ali nastavljaš dalje, srećom nije svet jedan čovek, jedan grad, ili jedna država, uvek ima gde da se ode.
Samo što, nažalost, sve manje ima kome, i gde da se vrati.
Kao da svi zatvaraju svoja vrata, a ti kao i svaka lutalica kucaš na mnoga od njih u nadi da ćeš pronaći nekog sebi sličnog.
Nažalost, takvih je sve manje.
Ali ipak kucaš, i ipak se nadaš.
