Noćas je svako nečiji,
Samo sam ja ničiji..
Devojke iz kafića su nečije.
Ljudi iz grada su nečiji.
Momci sa ulica su nečiji.
Samo sam ja ničiji
i ne pripadam nigde.
Noćas svako pripada nekome.
Noćas svako grli, ljubi i voli.
Noćas svako zna gde ide,
samo se ja vrtim u krug
i nemam gde da odem.
Stojim na nekom peronu bez imena,
u nekom gradu bez imena,
u nekom vremenu bez imena.
Ni sam nemam ime.
Stranac sam među strancima.
Postojim a nema me.
Svuda sam a nisam nigde.
Stojim gde sve stoji.
Čekam gde sve čeka.
Čekam voz koji, i kada stigne,
nema gde da me odvede.
Čekam mašinu koja se vrti u krug
otkako postoji,
a čini se da uvek negde ide.
Svi psuju što kasni a meni je tako svejedno.
Svi bi negde da stignu a meni je tako svejedno.
Svi bi da napuste ovu stanicu a meni je tako svejedno.
Njima je stalo da uđu u taj voz,
njima je stalo da stignu na more,
polože ispit,
vide nekoga.
Njima je stalo da napokon krenu,
legnu,
opuste se,
a meni je tako svejedno.
Oni imaju svoje porodice,
zanimanja, sreće za kojima žure,
a meni je…
Gde god da se okrenem,
vidim tu napuštenu stanicu.
Oni bi naivno da pobegnu od nje,
a ni ne znaju da je nose u sebi…
Ja to znam,
mada to ništa ne menja.
Gledam skitnice kako spavaju na klupi.
Gledam prosjake kako prose.
Gledam napušteno štene kako mi se mota oko nogu.
Gledam njih,
a vidim sebe u njima.
Noćas sve kasni,
u zemlji gde sve kasni.
Noćas sve postaje besmisleno,
u svetu gde sve postaje besmisleno.
Voz kasni a ja nemam gde da zakasnim.
Voz dolazi a ja nemam gde da dođem.
Voz odlazi a ja nemam gde da odem.
Ipak, ulazim.
I da ostanem ovde nedeljama,
niko neće primetiti da sam ostao.
I da krenem,
niko neće primetiti da sam krenuo.
Ipak, krećem.
Nisam ni umoran
jer nemam od čega da se umorim.
Nisam ni tužan
jer me ništa posebno ne rastužuje.
Samo sam prazan,
beskrajno prazan,
kao sporedni kolosek kojim niko ne prolazi.
Sedim u kupeu,
okružen ljudima
a nikoga ne primećujem.
Okružen razgovorima
a ništa ne razumem.
Okružen bukom
a ništa ne čujem.
Voz odjednom staje, desio se kvar.
Voz stoji, čeka se druga mašina da povuče.
Dobro je, reče jedan čovek,
bar smo ušli unutra.
Dobili smo svoj vagon,
svoj kupe, sada je lakše.
Da, dobro je.
Nešto se, ipak, promenilo!
A nova mašina samo što nije stigla.
U međuvremenu je svanulo,
dobro jutro!
