spot_img

Stefan Simić: ***

Mislim da ljudi na ovim prostorima imaju poseban dar da slave primitivizam
Primitivizam u muzici, ponašanju, ophođenju sa drugima
Ne čak ni onaj umetnički jer ni ne shvataju simbole već onaj svakodnevni, koji se opravdava, kada se staje na njegovu stranu, koji prosto izbija iz ljudi, i to vrlo nesvesno
Da što si ti čula prefinjenija, ti to teže podnosiš

Što si uglađeniji ti si, za njih, isfoliraniji
Što si obrazovaniji ti više filozofiraš
Što si dublji tebi više nešto fali

Primitivizam opravdava glupost, neukost, splektarenje, hvalisavost, prekomernost u svemu
Da bi sve sasekao u samom korenu i sveo na meru koja njemu odgovara
Da ona najprimitivnija psihologija postaje kritirijum za mnogo šta

Zato rijaliti zvezde mogu da dožive toliku slavu a istinski ljudi od duha
Medijski prolaze potpuno nezapaženo

Zato se najkulturnija deca provedu u školi kao bosi po trnju
Trpe uvrede, omalovažavanja
A ona samo imaju izgrađeni lični integritet
Koji bi da prenesu na druge ali primitivizam se mnogo lakše prima, prenosi

Primitivci su uvek najglasniji, lako pričaju a teško čuju
Obavezno sve znaju a kada ne znaju oni omalovažavaju
Stalno ti nešto pričaju, objašnjavaju, valjda se plaše da zaćute
I od onoga što bi ti njima imao da kažeš

Zato se žene odmeravaju kao da su komadi mesa u izlogu

A kultivisani muškarci se svode na “pederčiće”
Samo zato što ne žele da budu neprijatni…

Primitivni um ne zna za kontinuitet, trajanje

Kako se odnosi prema sebi, tako se odnosi i prema drugima
Sa dubokim nepoštovanjem
A kompleksi vrište iz njih, bez onog osvešćivanja ili produhovljenja

Biti okružen primitivcima je najgori mogući teror
A primitivizam polako ulazi svuda, na sva vrata, čak i tamo
Gde mu nikada nije bilo mesta

Najgore je što primitvci toga nisu ni svesni
Prosto su izgubili osećaj za druge
Unese ti se u facu, prekidaju te na pola rečenice, lupetaju nešto o čemu nemaju pojma
To pravdaju iskrenošću, slobodom, hrabrošću

Najbolje ih je ignorisati ali ta bahatost zna da bude toliko nepodnošljiva
Da često nemaš drugog izbora nego da im kažeš –
Hajde ćutite malo, molim vas –
Ili – ostavite me malo nasamo, nisam najbolje, treba mi predah –

Često je sklanjanje najbolji lek od primitivizma
Pošto direktnom borbom sa njima ulaziš u još veći
Zato što si na njihovom terenu
Uvreda, pretnji

Primitivizam je ona neosvešćenost duha koja nema osećaj za druge
Za prostor u kome živi, svet
Zato i može, olako, po svima, i svemu
Pod parolom slobode i ne znam čega

Prava sloboda je sloboda tela i duha
A ne džukački manir da zgaziš sve oko sebe
Da bi se osećao dobro

Stefan Simić
Stefan Simić
Rođen 1989. godine u Paraćinu. Studira Sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svoju prvu knjigu „Pustite nas“ objavio je 2012. godine, a knjigu „Odjeci ljudskog“ 2013. i 2014. (drugo dopunjeno izdanje). Specifičnim stilom pisanja i otvorenim načinom izražavanja na nastupima privukao je pažnju u Srbiji i zemljama ex-yu.