Kada si obdaren posebnom vrstom osetljivosti, još kada na tome intenzivno radiš, ti bukvalno počinješ da osećaš za desetoricu, svaku promenu, sve
Da postaje nestvaran intenzitet doživljaja
Ljudi oko tebe nisu svesni koliko osećaš i šta sve upiješ
Ne znaju ni šta vidiš, ni šta čuješ
Ne znaju ništa o tebi
Niti imaju pojma o tvom unutrašnjem životu
Šta sve proživljavaš dok si sa njima, kakve sve slike
Ako ih je uopšte briga za to…
Na trenutak pomisle da si zamišljen, tužan
Ali ne
Ti si samo u svojim dubinama koje te nose
A to ti je tako teško da im objasniš
Zato ni ne pokušavaš
Uvek sam se osećao izdvojeno, u svemu
Živeo je u meni neki tajni život o kome sam jedva govorio
Stidljivo, uplašeno, u strahu da ne smetam ili budem pogrešno shvaćen
Niko nije radio na mojim osećanjima
Da me nešto pita a ja da mu pričam
Kao da nikoga nisam zanimao
Osim onih praznih formalnih priča
Koliko sam samo susreta prećutao o tome
O svojim pravim osećanjima
Koliko sam samo puta klimao glavom
Sve da kažem, za malo
Ali bih video da su ljudi nezainteresovani
Dugo mi je bilo potrebno da shvatim
Da je to nešto posebno
Vredno
Da to nema svako i da to ne može svako
Umesto da sam se mnogo ranije upoznao sa tim
Prihvatio i zavoleo
Ja sam mnogo posle počeo da upoznajem sebe
Pravog sebe
Da se ne stidim onoga što jesam
Mislim
Osećam
Osetljivost je ostala
Dubina
I danas mi je teško o tome da pričam
Jedva i da imam kome
