spot_img

Stefan Simić: ***

Uvek je pitanje sa kim čovek da čeka Novu godinu
Da li sam, kao što je bio sam cele godine
Ili sa nekim, više iz moranja nego iz stvarne potrebe
Zato što je, navodno, sramota biti sam za Novu godinu

Prošlu novu godinu sam prvi put dočekao sam
Ranijih sam se mučio, prilagođavao, više trpeo nego uživao
Tražio društvo, bilo kakvo
A prošle sam rekao sebi –
Znaš šta, radi za Novu godinu ono što najviše voliš
Čitaj, piši, razmišljaj
I potrudi se da sledeće ne budeš sam
Mada ni to nije važno, važno je da li si ispunjen –

I zaista, nije mi teško palo

Koliko god da na trenutke deluje tužno
Nekako imaš sebe i to ti je dovoljno
Hiljadu nekih svojih planova i aktivnosti
Da to zaista bude samo jedna obična noć
Koliko god da ljudi od nje prave ne znam šta

Posebno kada vidiš silna slavlja, pucanja, pijanke i ostalo
Nikada to nisam voleo, niti radio
Nije to za mene

Mnogo mi je važnije da budem svoj na svome i radostan
Tokom godine
Nego da to budem na silu za Novu godinu

Da glumim neku euforiju, ludilo, ne znam kakvu sreću

Stvarno nije to za mene
Ne isunjava me

Čovek, naravno, uvek može da nađe društvo
Ali nekada je mnogo bolje biti sam
Nego folirati sreću
I to samo zato što je, navodno, luda novogodišnja noć

Ako sam nekada posebno trezven, onda je to za vreme praznika
Tada podvlačim crtu, razgovaram sa sobom
Gledam šta je bilo dobro, šta nije

Pritom ljudi znaju da budu jako dosadni sa pitanjima
Gde ćeš za Novu godinu, sa kim, kako, zašto…
Kada im kažeš – nigde
Kao da se uvrede –

To nigde ne znači bukvalno nigde
Nego sa sobom, u sebi
A to je jako fino društvo i jako lepo mesto
Pogotovu ako se nađeš i pronađeš

Tu se najbolje osećaš
I retko kada ti je dosadno

Naravno, oni koji me se sete su dobrodošli

A da učestvujem u kolektivnom ludilu
Ne pada mi na pamet

Ako nešto poštujem, poštujem svoju intimu
I ako već nemam, istinski, sa kim da dočekam taj praznik
Dočekaću ga sa sobom
Onako kako dolikuje
Svečano i sa radošću

A vi, dragi moji, gde god da idete za Novu godinu
Ne zaboravite sebe

Sve prođe, piće, pucanje, sva ta preterivanja
Ali ono što ostaje je onaj osećaj u dušu

Dokle god nema praznine, dobro je
Gde god da ste
Sa kim god da ste

Verujte mi na reč

Prethodni tekst
Sledeći tekst
Stefan Simić
Stefan Simić
Rođen 1989. godine u Paraćinu. Studira Sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svoju prvu knjigu „Pustite nas“ objavio je 2012. godine, a knjigu „Odjeci ljudskog“ 2013. i 2014. (drugo dopunjeno izdanje). Specifičnim stilom pisanja i otvorenim načinom izražavanja na nastupima privukao je pažnju u Srbiji i zemljama ex-yu.