– Izvinite, vi ste Stefan Simić? – pita me malopre jedna gospođa
– Trudim se da budem – kažem
– Ja vas znam! – reče značajno, kao da me stvarno zna
– I ja sebe znam – odgovorih
– Imam vas – kaže
– Kako to mislite? Ni ja sam sebe često nemam… –
– Ne, imam vašu knjigu – vadi je žena iz torbe i pokazuje mi
– Lepo – kažem – jel ste čitali? –
– Kako da ne, stalno! –
– Vidite, ja nisam, nikako sebe da pročitam… –
– Ja sam vas odavno pročitala, i moram da kažem… –
– Bolje nemojte, sam sebe nekako najviše volim da otkrivam… –
Pošto sam dugo bio bez svojih knjiga, kupovao sam ih na „kupujem – prodajem“, „kupindo“, „limundo“.
I to su prodavali ljudi kojima sam uglavnom poklanjao knjige.
Sve su bile sa posvetom, neke sam poklanjao u vozu, neke na faksu, neke na nastupima.
Šta ćeš, dobro je da se prodajem.
Mislim dobro da se knjige prodaju.
– Dobar dan, Stefan Simić ovde, pošaljite mi knjigu Stefana Simića, na adresu Stefan Simić, 11000, Beograd… –
Ludilo, totalno.
Počeo sam samog sebe da naručujem i da kupujem knjige od ljudi kojima sam ih poklanjao.
Nikada neću da zaboravim kada sam jednoj ženi u knjižari poklonio knjigu a posle nedelju dana sam već bio u izlogu.
– Izvinite koliko košta knjiga Stefana Simić? – pitam
– 500 dinara – kaže
– Nisam skup, mislio sam da više vredim – rekoh
– Kako to mislite – reče žena
– Pa mislim da je to moja knjiga –
– To ste vi – pita, zbunjeno
– Pa da, rekoh, nedavno sam vam je poklonio da je pročitate a ne prodajete… –
– Izvinite, molim vas – kaže – nisam je ja stavila –
Sve vam je danas na prodaju, pa i pokloni.
Kao što sam pre, za rođendane i slave, dobijao iste poklone koje sam nosio
Ne bih se iznenadio da mi danas neko, greškom
Pokloni neku moju knjigu
Na primer – dobra je knjiga, preporučuju je –
– Da, nije loša – kažem – kada je pročitaš ti mi je onda pokloni –
Vole ljudi knjige, to je istina
Da ih drže na policama
Ponekad i da pričaju o njima
I još mnogo šta
Samo što ne vole baš da ih čitaju
Još kada bi same od sebe htele da se čitaju, gde bi im bio kraj
– Hej, možda nikada nisi bio u Americi ali, evo te… –
Šalju mi ljudi fotografije mojih knjiga, gde ih sve čitaju.
Neko ih čita na plaži, neko u krevetu, neko u kupatilu.
Izgleda se sa njima lakše diše, da ne kažem nešto drugo…
Priča mi pre neki dan drugarica iz Niša, Milica, možda je znate, da njena baka ne može da zaspi dok joj ne pročita neku moju priču.
Kaže – čitaj mi ono, od onoga… –
Ne zna baba ni kako se zovem, ni šta tačno pišem, važno je da joj prija i da lakše može da zaspi.
Prija i meni.
Zato i pišem, svaki dan, uvek.
Ne samo zbog baba naravno.
Ima tu i nekih mlađih…
Da, da, na vas sam mislio.
Ajd u zdravlje
