spot_img

Stefan Simić: ***

Ima opasnih žena, koje žive u takvom emotivnom vrtlogu i promenama
Da ih je teško pratiti

Zaljubljen muškarac toga nije svestan, stalno misli da nije dovoljno dobar
I nije jer ne može da ih isprati
Ali suštinski takve žene je teško zadovoljiti

One su toliko gladne i ambiciozne, da bi uvek više, jače, bolje
Prepune neostvarnih želja, strasti

One mogu da se kunu u vernost, posvećenost, miran život
Ali u njima sve gori i najpre sagori onoga ko je pored njih

Danas mogu da budu najvernije na svetu ali već sutra pakuju stvari i odlaze

Takve žene teško da mogu da usreće nekoga na duže staze
Pre svega zato što on traži u njima ono što nisu
Mir, stabilnu luku
Jedino da ih prihvati takve
I da bude svestan njihovih stalnih promena
I onih njihovih unutrašnjih diktata na koje reaguju

Nisu sve žene spremne da u sebi stišavaju vatru zbog drugoga
Kada osete plamen života da bukti u njima, svoju prirodu da ih nosi
Teško im je da se obuzdaju
Ne mislim samo seksualno nego u svakom smislu

Žele od života sve ono što im pruža i oslobađaju se svih mogućih smetnji na tom putu

Muškarac je tu, najčešće, prva i najveća smetnja
Do željenog života

Moć takvih žena je razorna, one sve mogu da budu, savršeno čitaju ljude i situacije
Lakše ih je zavesti nego zadržati

Kod njih je probuđen i muški i ženski princip
Što znači da bez problema mogu i same sebe da zadovolje, bez da im je potreban neko

Njihov duh je toliko jak a po mnoge i razoran
Da ih je nemoguće ukrotiti
Osim kada one same žele da se prepuste

One uvek nađu način da se izvuku, zato što znaju da uvek postoji način
Kod njih ništa nije konačno, rešeno

Može, na duže staze, da ih prati samo neko jači od njih
Dovoljno stabilan da to podnese i dovoljno slobodan da sve to shvati i prihvati

Takva žena u jednom trenutku svog života pokušava da se prilagodi, stane i ostane pored nekoga
Ali njena priroda i glad za životom je toliko jaka
Da se u vezi koja je ne ispunjava oseća kao u kavezu

Ne želi da gubi vreme, glumi pred društvom da je sve dobro
Naprosto neće
Ne pada joj na pamet

Sve u njoj vapi za mirom
Ali druga strana nje to ne želi

Mir je podseća na predaju, na odustajanje od sebe, na povlačenje
Hoće zabavu, igru, strast, ludiranje
Hoće da vidi koje su njene granice a ne da bude loša kopija i karikatura same sebe

Ponajviše ispaštaju njihovi muškarci
Zato što ne mogu da ih shvate i prihvate takve
I provale šta one uopšte hoće

A poenta cele priče je da ni one same ne znaju
Traže se, pronalaze
I u tom vrtlogu emocija, strasti, mentalnih predstava, uskrsnuća i potonuća
Žive svoj život
Žive sebe

I ono svoje
Predivno i strašno
U zavisnosti od dana, osećaja, trenutka

Stefan Simić
Stefan Simić
Rođen 1989. godine u Paraćinu. Studira Sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svoju prvu knjigu „Pustite nas“ objavio je 2012. godine, a knjigu „Odjeci ljudskog“ 2013. i 2014. (drugo dopunjeno izdanje). Specifičnim stilom pisanja i otvorenim načinom izražavanja na nastupima privukao je pažnju u Srbiji i zemljama ex-yu.