Najteže je biti poseban sa nekim ko te ne smatra posebnim.
Najteže je osećati se dobro sa nekim ko te ne poštuje, i sve tvoje, sve što si uradio, dovodi u pitanje. Sa nekim ko, u samom startu, obesmisli svaki tvoj pokret, svaku tvoju reč, i tako svaki dan, i tako uvek.
I umesto da radiš na sebi, da se uzdigneš i nastaviš dalje, po svom, ti se večito vraćaš nastojeći da mu udovoljiš, i objasniš nešto što ne želi da razume.
Taj neko može da ti bude otac, brat, prijatelj…
Taj neko može da bude bilo ko, neko ko je već godinama sastavni deo tvog života, i samim tim ima pravo na tvoj život i tvoje odluke.
Najteža je ta ljudska borba sa ljudima oko sebe, ne sa strancima, ne čak ni sa neprijateljima, već sa svojima, sa onima koji te okružuju, sa ljudima koji znaju i najbolje, i najgore o tebi.
Pritom ovo najbolje retko ističu, a ovog najgoreg se dosledno drže i mašu njime kada zatreba.
Najteža je borba sa onima koje gledaš svaki dan, sa onima koji imaju ključeve od tvog srca, i vrlo lako mogu da ih upotrebe igrajući na kartu tvojih slabosti.
U stvari, ne moraju ni da se mešaju, mogu i da podrže, sasvim je dovoljno što znaš njihove stavove, njihove ranije reakcije i odnos prema tebi, i to je dovoljno da te uvek iznova, i iznova, sputavaju i obeshrabre.
Najgore je obezvređivanje, nemogućnost čoveka da nametne svoju priču, da izrazi sebe, i večito prilagođavanje većini koja sprovodi svoja bezlična pravila…
Kako pričati kada znaš da će sve što kažeš izazvati podsmeh.
Kako pevati kada znaš da neko ne veruje u tvoj glas.
Kako se radovati kada znaš da nekoga vređa tvoja radost.
Definitivno treba staviti tačku i otići, ali kako kada uvek, u svemu, stavljaš tri tačke.
Kako u ovom životu, tako i u ovom tekstu.
