Prolazi mi mislima jedna priča Maksima Gorkog o potrazi za pravednom zemljom. Gde čovek putuje tragajući za njom, raspituje se, čita, traži… i na kraju shvata da pravedne zemlje nigde nema, niti će je ikada biti.
Duboko me potresla ta istina, taj čovekov jauk kada je to shvatio i pitanje koje je postavio –
Čemu onda sve nauke, učenja, znanja, život… kada pravedne zemlje nema?
Danas shvatam da je ta pravedna zemlja u čovekovom srcu.
Jedino tu.
Čovek teško da može da uredi i svoj grad, ulicu, najčešće i život a kamoli čitavu državu ili planetu.
Nije on sam na svetu a svako već vuče na svoju stranu gonjen svojim istinama i strastima.
Jedino što čoveku ostaje je da sa sobom, u sebi, dođe do te pravedne zemlje, u svojoj duši, i da pronađe čistinu kojom će da svetli.
Biti primer ljudima a ne kazna.
Biti čovek, to je jedino što danas ljudi mogu da učine.
I da sanjaju, naravno, jednu takvu zemlju jer o čemu god da se sanja to se, donekle, jednim delom proživljava a i postaje…
