Stazom uspomena: Vlada Džet o herojskom Beogradu, Rori Galaher iz Gornjeg Milanovca i priča za film o Smaku i zlatnom Kragujevcu

Obilazim beogradske knjižare svakodnevno. Prostor na policama posvećen knjigama koje se bave rok muzikom se povećava na moje oči. Dođem jedne nedelje, vidim jedan raf sa tom vrstom knjiga. Sledeće nedelje su već dva, a naredne čak tri.

Rok publicistika je spisateljski žanr koji raste izuzetnom brzinom. Moram da priznam da nisam baš pasionirani konzument te vrste literature. Za mene je rok muzika polazište za drugu vrstu avanture. S njom u ušima krećem na unutrašnji „trip“ sličan onom na koje se zaputi Alisa kad prođe kroz ogledalo.

U tom, što bi neki rekli, intrapsihičkom univerzumu, šetam između mitova i legendi koje mi je popularna kultura ulila u glavu. Susrećem se sa uspomenama i engramima, razgovaram sa nekim „bledim likom što ga izgubih neko veče“.

Da li se braća Dejvis iz grupe The Kinks mrze celog života i zašto je to tako? To me ne zanima mnogo. Kao ni količina žena koje su Lenard Koen i Brajen Feri povalili, a tek mi nije važno da li je ili nije Ozi Osborn pišao u Alamu. Ta vrsta pikanterija mislim da poprilično dezavuiše rok muziku. Svodi je na tabloidni nivo, čini je trivijalnom i bezvrednom.

Doduše, postoje knjige o rok muzici koje su već kanonizovane. Da spomenem „Mystery Train“ Greila Markusa ili „Sound Of The City“ Čarlija Džileta. Kod nas, knjiga Bogomira Bogice Mijatovića „Pamtite me po pjesmama mojim“ je izuzetna. Sve pesme koje je veliki Duško Trifunović napisao za ovdašnje muzičare na jednom mestu – to je zaista rad vredan svakog poštovanja.

Memoari Marka Lanegana „Sing Backwards And Weep“ iz 2020. godine su dosta promenili moju percepciju literature koja je povezana sa rok muzikom. Radi se o izuzetnom delu koje je lako dovesti u vezu sa onim što su pisali Hjubert Selbi, Čarls Bukovski i Vilijam Barouz. Doduše ja sam to čitao na engleskom jeziku, što mi je omogućilo da „dopisujem i domaštavam“ Laneganovu knjigu po slobodnoj volji.

Čujem da se Laneganovi memoari prevode na srpski jezik. Kad se pojavi prevod, ako se pojavi, proveriću utiske. Do tada najtoplija preporuka za memoare Marka Lanegana. Izuzetna, jedinstvena knjiga.

Vlada Džet, Rori i Smak

U poslednjih mesec dana tri knjige koje se, na ovaj ili onaj način, bave rok muzikom našle su se na mom stolu. Jednu sam pročitao od korice do korice, drugu sam prelistao i nešto pročitao, a treću sam nabavio pre neki dan, ali sam upoznat sa njenim sadržajem na način koji mi dozvoljava da slobodno iznesem svoje mišljenje.

Vladimir Janković Džet:
Godine na 6 (2. izdanje)
(Multimedia Books, 369 stranica)

Vlada Janković Džet je legendarni beogradski, srpski i jugoslovenski rok muzičar. Svirao je u Crnim biserima, pionirskom rok bendu na ovim prostorima. Bio je radio-voditelj na Dvestadvojci. Slušali smo njegov muzički izbor, beležili u svesku, ponešto snimali na magnetofon.

Mnoge legende o Džetovom rokerskom životu kruže Beogradom. Meni su najzanimljivije one koju su vezane za njegovu kolekciju ploča. Nisam imao prilike da se upoznam sa tom zbirkom. Svi kažu da je izuzetna, bogata i raznovrsna.

Prvo izdanje Džetove knjige „Godine na 6“ me je mimoišlo. Ne znam kako se to dogodilo. Ovo drugo nisam smeo da propustim. Odmah sam ga pazario.

„Godine na 6“ je izuzetna knjiga. Vešto pisana. Ima tok, famozni „flow“, koji se odvija u zavodljivom rok ritmu. Oseća se da je Vlada bio deo ritam sekcije Crnih bisera.

To je brza knjiga, ako me razumete. Lako se čita i veoma je zabavna. Uz to je informativna, živopisna. Beograd šezdesetih godina je oživeo, svako poglavlje je kao filmska scena.

Mene je „uhvatila“ na prvoj strani:

„Beograd, februar 1964. godine, nedelja popodne, pola dva. Poslednji dan zimskog raspusta, za mene poslednjeg u srednjoj školi.“

Sve potrebne informacije u dve rečenice. Kao da je pisano filmskom kamerom. „Vidiš“ ceo prizor. Dve rečenice kasnije se pojavljuje adresa – Kičevska 22 – preko puta je XIV gimnazija.

Džetova knjiga me podsetila na roman „Kad su cvetale tikve“ Dragoslava Mihajlovića. Ako je u „Tikvama…“ oživljen Beograd pedesetih godina prošlog veka, onda se ovde isto to desilo sa Beogradom iz šezdesetih.

Vladin opis igranki na Pravnom fakultetu nadovezuje se na peto poglavlje iz Mihajlovićevog romana. To je onaj deo u kojem se opisuju događaji sa igranke na Zvezdinom košarkaškom igralištu desetak godina ranije. Ono kada se Stole Apaš i Ljuba Vrapče sukobe oko neke studentkinje iz Kragujevca.

„Ljubo, burazeru! Sve je uredu“, „Sve je uredu, Stole, burazeru“ – to je ta scena. Sve je uredu, a ništa nije uredu. Tuča zbog devojke (da li samo zbog nje?) visi u vazduhu.

Ko nije osetio tu vrstu tenzije koja je vladala na subotnjim igrankama, taj nikad neće moći da pojmi rok muziku do kraja. To je moj stav.

Tek kad sam povezao scene iz kragujevačkog Vatrogasnog doma – Džentri sviraju „Land Of 1000 Dances“, auditorijum se ljulja u ludom ritmu, mlazevi hormonske fontane šikljaju na sve strane, a moj školski drug Č. se hrabro „šiba“ sa trojicom protivnika ispred WC-a – sa eruptivnim solo deonicama Džefa Beka, orgazmičkim kricima Roberta Planta i mističnim tekstovima Brus/Braun songova počeo sam po nešto da razaznajem kad je u pitanju ova muzika.

Radnja Džetove knjige se odvija na mitskim mestima. Od „Euridike“, preko kafana „Kalenić“ i „Tabor“, Pravnog i Tehnološkog fakulteta i famoznih igranki koje su se tamo odvijale, do novootvorenog Doma omladine. Autor je pouzdani svedok vremena. Ono što je video ume da prenese na papir. To radi sa iznenađujućom veštinom.

Morao sam da se zapitam da li tu postoji neki, što bi rekli Englezi, „shadow writer“? Toliko je to vešto pisano. Ne znam odgovor na to pitanje. To nije ni važno, uostalom, važno je da je knjiga „Godine na 6“ Vlade Jankovića Džeta izuzetno ostvarenje. Jedno herojsko vreme je sačuvano od zaborava.

Poslednje „godine na 6“ – 1969. – stigao sam i ja u Beograd. Iz te perspektive mogu da kažem da je Džetova knjiga pravo malo remek-delo. Sve je bilo onako kako piše. To je to vreme, te emocije, taj svetonazor.

Imao sam prilike da gledam i slušam Vladu i Crne bisere na igrankama u Domu omladine. Kaiš za Džetovu bas gitaru bio je napravljen od redenika za lovačku pušku. Bio je to impresivan detalj koji je, sada znam, pokazivao da basista zna i razume muziku, vreme i okolnosti u kojima svira. Da je bilo tako potvrđuju i „Godine na 6“.

Žan-Noel Kož:
Rori Galaher: Duša bluzera – srce rokera
(Grafoprint, 209 stranica)

Veoma sam se obradovao kad sam na ovogodišnjem Sajmu knjiga pronašao knjigu o Roriju Galaheru u izdanju Grafoprinta. Bilo mi je drago da je knjigu o Roriju izdala kuća iz Gornjeg Milanovca. Galaher je bio „narodni gitarista“, ili, što bi rekao Leni Kej, „gitarista radničke klase“. Sasvim je odgovarajuće da metropola i veliki kulturni centri budu zaobiđeni.

Mladi Irac u kariranoj košulji sa derutnom gitarom je svake godine pred Božić prekidao sve aktivnosti i odlazio u irska sela da bi tamošnjim farmerima svirao bluz i rok. Takav pristup mu je doneo veliku popularnost i uvažavanje od strane sunarodnika. Kažu da se u to vreme u Irskoj govorilo: „Prvo je Isus, a iza njega Rori“. Ona čuvena kontroverzna Lenonova izjava o Isusu u slučaja Rorija Galahera je zamalo postala istina.

Meni ne treba knjiga o Roriju Galaheru. Znam manje-više sve o njemu. Imam većinu ploča koje je snimio. Omiljene su mi „On The Boards“ od grupe Taste i njegov prvi solo album „Rory Gallagher“. Znam te ploče napamet. Preslušao sam ih hiljadu puta.

Stihovi iz pesme „Railway And Gun“ koji glase: „Tell me what you hope to find/I’ll tell you what you got to lose“ neka vrste su mantre koje ponavljam u sebi još od studentskih dana. Rori je kao neki drevni keltski druid verbalizovao veliku istinu. Na putu ka postavljenom cilju gubiš mnoge stvari. Koliko dobiješ toliko i izgubiš.

Tu mudrost saopštava u ritmu dvanaestotaktnog bluza. Stvar počinje akustično. Posle druge strofe prelazi u električni bluz kakav su u to vreme svirali Cream, Jeff Beck Group i Led Zeppelin. Na kraju se opet vraća akustika. Jednom je neko napisao: „Kad je u pitanju hemija koju stvaraju gitara i glas onda se Rori Galaher može shvatiti kao jednočlani Led Zappelin“.

U pešačkom prolazu ispod Terazija, krajem 1960-ih i početkom 1970-ih godina bila je mala prodavnica strane štampe. Tu sam redovno kupovao NME i „Melody Maker“. Kad god bih na naslovnoj strani ugledao sliku Rorija Galahera, znao sam da je ovaj svet dobro mesto i da su stvari postavljene kako treba. To bi smirivalo moju adolescentnu anksioznost i velegradsku usamljenost.

Pinki, januar 1985…

Koncert koji je Rori održao u januaru 1985. godine u zemunskom Pinkiju je jedan od najboljih na kojima sam bio. Bilo je to pre 40 godina. Mnogo toga sam zaboravio, ali pamtim utisak. Rori se predstavio beogradskoj publici kao ovdašnji ortak koji je postao svetski prvak, pa svoje oduševljenje hoće da podeli sa društvom iz kraja. Njegova neposrednost je poništila distancu koja postoji između izvođača i publike. Svi smo bili jedno pleme. Povezala nas je ljubav prema rok muzici i bluzu.

Rori nas je tri sata vodio „gore-dole kroz bluz“, što bi rekao Kapetan Bifhart. Kad se svirka završila znao sam da sam prisustvovao izuzetnom događaju koji ću pamtiti celog života.

Knjiga „Rori Galaher: Duša bluzera – srce rokera“ izraz je ljubavi i poštovanja prema liku i delu irskog trubadura. S jedne strane je autorova neskrivena ljudska i fanovska povezanost sa Rorijem. Sa druge je entuzijazam ovdašnjih izdavača.

Da bi prikupili sredstva potrebna za izdavanje ove knjige, oni su 2. marta 2024. godine u novosadskom klubu „Rebelrelic“ organizovali dobrotvorni koncert „Playin’ for Rory“. Knjigu je sa francuskog jezika prevela novosadska kantautorka Sonja Segić koja je te večeri izvela Rorijevu pesmu „Wheels Within Wheels“. Uvodnu reč je dao Miloš Zubac, Rorijev portret je nacrtao Milan Gagić, a potom su Šinobusi održali celovečernji koncert. Izvodili su svoje i Rorijeve pesme.

„Koncert je bio besplatan, a u klubu je bila postavljena kutija za dobrovoljne priloge. Svi poštovaoci velikog irskog kulturnog heroja, ljubitelji vrhunske bluz, folk i rok muzike, irske kulture… pomogli su da se knjiga o Roriju objavi“ – piše na prvoj stranici ove knjige.

Ovakav entuzijazam u skladu je sa likom i delom Rorija Galahera. Veliki irski muzičar se, kao što kaže naslov jedne njegove pesme, „rodio na pogrešnoj strani vremena“ („Born On The Wrong Side Of Time“). Bio je introvert, stidljiv i povučen čovek. Irski genetski kod mu je nudio alkohol i muziku kao sredstva za prevazilaženje emotivne zakočenosti. Obilato ih je koristio. Alkohol mu je uništio zdravlje – umro je 14. juna 1995, od postoperativnih komplikacija posle transplatacije jetre.

Muzika ga je učinila slavnim. O tome svedoči i ova Grafprintova knjiga. Rori se doima kao iskonski irski bard koji je doputovao kroz vreme i sad kroz muziku saopštava velike životne tajne svojim rok saplemenicima širom planete.

Ksenija Đerković:
SMAK
(Udruženje „Smakovci“, 571 stranica)

Pre nekoliko dana u Kamenoj sali Radio Beograda promovisana je monografija o kragujevačkoj grupi Smak. Autorka ovog kapitalnog izdanja od preko 500 stranica je Ksenija Đerković, ćerka Slobodana Stojanovića Kepe, bubnjara grupe Smak. Promocija je bila impresivna. Veliki broj ljudi se okupio da pozdravi izlazak knjige.

Kepina jednostavna, topla, ljudska, pa ako hoćete roditeljska priča o fotografiji na kojoj se vidi njegova mala ćerka kako stoji iza njega na nekom koncertu, obeležila je promociju. Neka Kepina prijateljica je tu fotku prokomentarisla rečima: „Blago tebi Kepo, ti imaš svog anđela čuvara“.

Taj „anđeo čuvar“ je Ksenija Đerković. Ona je uložio veliki trud i priredila knjigu od preko 500 strana o grupi u kojoj je njen otac svirao bubnjeve. To je zaista jedna lepa ljudska priča kojoj se nema šta dodati. Mislim da tu ne treba ništa da se komentariše, niti kritički vrednuje. Odnos između oca i ćerke je relacija na kojoj počivaju sve lepe stvari u ovoj civilizaciji.

Ksenija je prikupila na stotine tekstova o Smaku iz ondašnje jugoslovenske štampe i isto toliko fotografija. Branimir Lokner je napisao odličan uvodni tekst koji određuje mesto i premerava značaj kragujevačkog benda u istoriji Ju-roka. Pera Janjatović je pridodao svoje lično, poslovično duhovito, viđenje uloge i mesta grupe Smak. Ksenija je napisala istorijat grupe itd. Sve je onako kako treba.

Kragujevačke uspomene

Ja sam bio veliki fan grupe Džentri iz koje je Smak izrastao. Bio sam redovan na njihovim svirkama-igrankama. Nažalost, mutaciju iz Džentri u Smak nisam pratio iz blizine. Već sam bio u Beogradu.

Pamtim dve svirke grupe Smak. Onu ispred kragujevačke Gimnazije – to je bio jedan od njihovih prvih javnih nastupa. I onu kad su u prepunom „Pioniru“ bili predgrupa engleskom sastavu Deep Purple, koji je u tom trenutku bio na vrhuncu popularnosti. Njihova pesma „Child In Time“ je bila popularna koliko su danas popularni novokomponovani hitovi sa preko milion pregleda.

U ovoj monografiji postoji tekst naslovljen „Smak – predgrupa Deep Purple“, preuzet iz knjige koju je pod imenom „Nevidljive terazije Slobodana Stojanovića Kepe“ (Čačak: Legenda, 2003, 159 stranica) napisao Mirko Jakovljević. „Mi smo naše tri pesme odsvira bez greške. Svirali smo ’Put od balona’, ’Šumadijski bluz’ i ’Ulazak u harem’“, seća se Kepa na stranicama Jakovljevićeve knjige.

Vreme kad je Smak svirao, bilo je zlatno doba Kragujevca. Fudbaleri Radničkog su bili u Prvoj ligi, bokseri šampioni Jugoslavije, „Zastava“ je radila punom parom, a Smak je u jednom trenutku bio popularniji i od Bijelog dugmeta

Voleo bih da ova monografije Ksenije Đerković nekako dođe u ruke kragujevačkog filmskog reditelja Marka Đorđevića. Čini mi se da bi on mogao da snimi vrlo zanimljiv igrani film, ili bar dokumentarni, o grupi Smak i kragujevačkoj rok sceni. Dobar je to siže. Moglo bi svašta da se napravi. Lep film pre svega. Marko ima talenat za taj poduhvat.

Mogao bih Marku da pomognem sa par anegdota. Poznavao sam Borisa Aranđelovića još pre nego što je postao pevač grupe Smak. Delili smo nešto što se inače ne deli. Ipak, neću o tome. Suviše je lično, a i neki protagonisti su nas pre neki dan napustili.

Ali zato bi mogao da mu ispričam kako su Borisa i mene u kragujevačkom Ferijalnom domu pokušali da maltretiraju neki lokosi među kojima je bilo i poznatih boksera Radničkog. Smetala im je naša duga kosa. Boris je tu neprijatnu situaciju rešio na veoma elegantan način. Jednostavno je saopštio ekipi da je najjači kragujevački ulični fajter njegov brat od strica. Red je istog trenutka uspostavljen. Usledilo je isto ono izvinjenje iz „Tikava“: „Burazeru, sve je u redu“.

Ili nešto o jednoj magnetofonskoj traci koja je kružila Kragujevcem, a na kojoj je snimljeno kako Boris imitira neka ljude. To nije bila obična imitacija. Bila je to studija karaktera, mentaliteta, pogleda na svet i život. Vrhunski performans.

Ili ono kad se Boris vratio posle višegodišnjeg boravka u Australiji i Engleskoj i dovezao dvosed „Triumph“ u Kragujevac. Taj geštalt koji su činili čupavac ultimativnog rokerskog izgleda i njegov automobil dvosed promenio je Kragujevac. Balkansku palanku je pretvorio u lep evropski grad.

Sećanja su kič, pisao je Vava Petković. Zato ću ovde da stanem. I dalje verujem da Marko Đorđević treba da vidi monografiju Ksenije Đerković o grupi Smak.

***

Ovaj tekst nije recenzija spomenutih knjiga. Ostavljam to umnim glavama koje znaju znanje i umeju da vrednuju. Ovde sam samo prepričao neke „tripozoidne“ epizode koje sam proživeo dok sam čitao, prelistavao i držao u rukama ova dela. Uspomene su pogrešne metafore stvarnosti koju živimo, pisao je Vava Petković. Izgleda da je zaista tako.

Izvor: rts.rs