Ljubav je najuzvišenije osećanje koje ljudsko biće poznaje. Ljubav iskrena koja prožima čitavo telo ostavljajući dela za sobom. Mnogi su je slikali, opisivali, svirali i pevali. Mnogima je ona jedini motiv i pokretač u životu a mnogima na žalost samo san.
Ovom prilikom pričaću Vam o pogledu na ljubav sina oca sveštenika Dionisija i majke, kćeri sveštenika, Hristine, bratu šestoro braće i dve sestre, rođenog u Banatu gornjem 27, jula 1832, godine, školovanog u Hacfeldu i Segedinu, zaljubljenika u crtanje. Pričaću Vam o nezainteresovanom trgovačkom pomoćniku, učeniku temišvarske crtačke škole, nagrađenog za radove iz arhitekture i slobodnog crtanja, učeniku Prve ugarske akademije u Pešti, učeniku Jakova Marastonija, učeniku Konstantina Danila iz Velikog Bečkereka. Pričaću Vam o borcu drugog kikinđanskog dobrovoljačkog bataljona koji se tukao sa Mađarima kod Mokrina i Kiš Heđeša, pisaru advokata Lazara Vlahovića, sobnim i životnim drugom Jovana Jovanovića Zmaja i drugu slikara skoro zaboravljenog Novaka Radonića,pričaću Vam o čoveku za koga kažu da je u svojoj dvadesetoj ispevao prve pesme. Pričaću Vam o nesvršenom studentu minhenske slikarske akademije, slikaru ikonostasa u crkvi u Srpskoj Crnji čije su prve pesme štampane u Srpskom letopisu 1853, godine.
Poštovani prijatelji, pričaću Vam o Georgiju Jakšiću slikaru i pesniku, pričaću Vam o Đuri kako ga čitav svet zna. Pokušaću da Vas povedem na jedno hronološko putovanje njegovim stihovima putem njegovog srca. Svi smo mi ljudska bića i kao takva veoma zaljubljiva. U mladosti, naročito u tim starim vremenima ljubavni odgovor čak ni na smele izjave nije dolazio brzo a međuvreme je postavljalo pitanja. Evo jednog u obliku stihova:
Zašto me…
Zašto me ne ljubiš,
Mog života raju?
Bez ljubavi časi
Što da propadaju?
Zašto noći čarne
U samoći stojiš?
Što grudi nemarne
Sa studenom gojiš?
Potamniće lice
I te oči crne
Kad zima nagrne.
Sve tvoje lepote,
Miline i slasti,
Sve što srce ote
Dostaće propasti.
Pa zato ne gubi
Tvog proleća dane:
Već me grli, ljubi
Dok nas ne sahrane.
Zaista vreme kada je on prvi put osetio radosti zaljubljivanja a to beše sredina devetnestog veka i sam zaljubljen pogled bio je dovoljan za očekivanje ma kakvog odgovora.
1856-tu godinu Georgije Đura Jakšić provodi u Kikindi. Dane provodi u ateljeu a noći u krčmi „ Kod belog krsta“ u kojoj su konobarisale kćeri vlasnika Lazara Popovića Mila i Ana. Biografi a i kasnije pesme kazuju da se Đura zaljubio u Milu. O tome kazuje i Nušić:
„Nije joj nikad ništa kazao, ali kad mu je bila prazna čaša, nije hteo da ga drugi posluži, čekao je dok Mila prođe pored stola, pa joj je ćuteći dodao čašu. A kada mu je ona donela punu bledoga iđoškoga rampasa, on joj je pogledao duboko u oči, pogledao i… ispio času do dna“
Toliko se Đura zagledao u Milu da je nameravao da je oženi ali na žalost nije imao hrabrosti da joj to kaže. Sedeo je u uglu i crtao njen lik ispijajući čaše i čaše rujna vina. Toliko se izveštio crtajući njen lik da je Mili ta veština veoma prijala. Jednog dana Mila ode u goste na desetak dana a Đura pomisli da se nikada više neće ni vratiti. Tada u toj tuzi napisa čuvenu pesmu:
Mila
,,Vina Milo!“ orilo se
Dok je Mila ovde bila.
Sad se Mila izgubila:
Tuđe ruke vino nose,
Ana toči, Ana služi –
Al’ za Milom srce tuži.
Nema nama Mile više!
Ono malo veselosti
Što imaše dobri gosti,
to kod Mile ostaviše,
Ana toči, Ana služi,
Al’ za Milom srce tuži.
Iz Milinih ruku mali’
– Ma se rast’o bela sveta –
Mesto čaše od bermeta
Otrova bi progutali!
Ana toči, Ana služi,
Al’ za Milom srce tuži.
Ko da igra? Ko da peva?
Ko da žedni? Ko da pije?
Ko li brigu da razbije?
Nema Mile, nesta ćeva!…
Ana toči, Ana služi,
Al’ za Milom srce tuži!“
Pesmu je zapisao i čuvao ne kazujući je nikom.
Mnogi koji su se usudili da analiziraju Đurin život baš ovaj trenutak nazivaju potresnim za njegovu dalju sudbinu.
Đurin pravi potres počinje sa dolaskom pozorišne družine u Kikindu. Njen glavni reditelj bio je Đura Rajković. Tada se Jakšiću dogodilo nešto da ne može biti gore, pesmu „Mila“ pokazao je nikom drugom nego imenjaku Rajkoviću, koji se već bio zagledao u Milu na šta ona nije bila ravnodušna. Glumac joj se svideo više nego slikar i pesnik. Kad je pročitao pesmu Rajković je Boga molio da je Jakšić ne objavi;
„Ubio ga Bog, samo da ne štampa tu pesmu, a kakav je i to će učiniti“, govorio je Rajković. Tako je i bilo. Jakšić je u listu „Sedmica“ u Novom Sadu objavio „Milu“ 1856. godine, ali se sakrio pod pseudonimom „Teorin“. Nije imao hrabrosti da se potpiše, ili je želeo da ostane tajna ko to tuži za Milom iz krčme „Kod belog krsta“.
Dok je prvi Đura stalno crtao portrete svoje Mile, dotle je drugi Đura najpre kod devojčinog oca, a posle i kod same devojke udesio ženidbu. I posle nekoliko dana rekao je Jakšiću da više ne slika Milu jer je ona njegova verenica.
Posle ovog sudbonosnog događaja Đura napušta Kikindu, odlazi u Novi sad a zatim u manastir Krušedol kao iskušenik. Tu nastaje i pesma:
Iskušenik
Krušedol se diže, u nebu se gubi.
Vredan spomen, vredi da ga sunce ljubi:
Gora ga je čarna listom opasala,
Tu je bajna ruža po vrtovi pala,
Tu se hladan potok s Fruškogorkom kara,
A s rumenom zorom slavuj razgovara;
Za čas, samo za čas, u žbun ruže prne,
Zalede se pruge potoka srebrne.
Je li ovo prošlost od čeg’ tako preza?
Il’ sadašnjost gorka slavuja potresa?
… Mantija zašušti… Nemi cvrkut tica,
Tih dodirkaj samo čuješ brojanica…
Dođe vreme!… Cvetak, pesma, čedo belo,
Ševa, slavuj, duga – leto ih donelo;
Dođe ves’o pastir zelenih livada,
Al’ na dvoru tamo večna tuga vlada.
Krijuć’ zrake, sunce provući se ište
Kroz zeleno lišće u nemo dvorište.
Al’ što dršće tako, k’o u teškom sanu?
Što za goru pušta glavu usijanu?
U odaji tamo bolno momče vene
I na platno boje slaže rastrvene.
Jedno lice piše… Anđ’o je daleko!…
Ta kad bi je vid’o, pred njome bi klek’o,
Prezreo bi družbu, nebeske pevače,
Da kod njenih nogu celu večnost plače!
Al’ možda joj veće, očarani s lica,
Sjajan presto grade od sitnih zvezdica;
Lome rujnu zoru u komađe malo,
Da kad bi se, veljoj, jednom putovalo,
Nek joj noga sveta po tom prahu šeta!
Lepo lice piše – ne može se reći!
Lep, božanstven osmeh na licu ploveći,
Bele, nežne grudi… „Ah, ta lepša beše!
Ovo samo slabe kičice izneše,
Slaba duša, grudi bolnog isposnika;
Lepšeg beše tvora, sjajnijega lika;
Iskazat’ je teško, ispisati teže –
Ovo samo slabe kičice izneše!“…
Noć je nema, tija, bledi mesec sija,
Na zvonari ponoć nemilo izbija;
Kaluđer se krsti, o večnosti sniva,
San Matere Božje u sanu celiva.
Na raskršću gorskom besan hajduk staje,
O pojasu handžar, čist k’o oganj, seva;
On ga strukom tare, misli krvav da je,
Pa ga, dršćuć’, opet za pojas zadeva. –
Koga ljubav prati, o ljubavi sanja,
U raju se gleda rajskog milovanja;
A kog tuga mori… ah, milostiv Bože,
Taj plakati samo gorke suze može!
Duge su mu noći, iza sana preda,
Hladne kapi teku sa obraza bleda;
Grudi mu se stežu, srce mu se para –
„O, pakleni bole!“ – strepeć’ progovara.
Zvuk poslednji sata tihim jekom leti,
Isto truba što će Strašni Sud doneti;
Nem manastir stoji, svi prozori ćute,
Kao žrtve svetu Bogom otrgnute;
Samo jedna sveća kroz ponoć proseca,
Jedno bledo lice sem bledog meseca:
Mlad isposnik kleči… Ljubav li ga tera,
Ili strašan primer sedih kaluđera?
Po mermeru često vrela suza pliva
I u sjajnoj tuzi dva lica celiva:
Jedno bledo, bolno, mučeno suzama,
Drugo lepo, milo, kao ruža sama;
Jedno suze lije, a drugo se smeši;
Jedno očajava, drugo bolnog teši.
Mlad isposnik strepi, prevare se boji,
Jer pred njime samo.. mrtva senka stoji.
“ O, ubava sliko prošlosti daleke,
Izvađena tugom iz suzane reke,
Progovori samo, sa životom da’ni,
Razbudi u sebi život malaksani,
Da osetim srce u grudma bijuće,
Da osetim paru duže svemoguće,
Da zagrlim cvetak davno uvenuti,
Da poljubim zlato!“… Nem manastir ćuti!…
Ispisana slika na-nj se osmejkiva,
Ali bolno momče u suzama pliva;
Čarne oči milim pogledom ga prate,
Al’ on zbori: „Oči, što me ne gledate?“
Usnice se smeše mile ljubavnice,
U osmehu trepti ceo bajno lice:
Belo rame, snega planinskoga gruda,
Tamne kose pramen po njemu krivuda;
Po grudma se čisto uzdisaj razleže –
Na bokoru cveća meke ruke leže,
Savijaju nežno list stablike vite;
Al’ on zbori: „Ruke, što me ne grlite?“
Tako mlado momče dane, noći tuži,
Po srcu mu tuga smrtne brazde pluži.
Ko zoru ljubljaše, ponoć traži samo.
„Prigrli me – veli- o, večita tamo!
Odnesi me zlatu – tamo, tamo gori,
Gde je nebo, zvezde, dvor anđela dvori!
Onde mene svetlost i spasenje čeka,
Ništa više ovde nema za meneka!
Proleće je došlo, zleene se bda,
Al’ ne igra srce od kamena tvrda;
Proleće je došlo, al’ proleće samo
„Prigrli me – veli – o, večita tamo!“…
Sinula je zora, rosa j’ zatreptala,
Na kuli su zvona, umorena, stala.
Iskušenik strepi… Suze teku, liju,
S ispisane slike ne skida očiju;
Tako mu se čini, poslednje je puta:
„Zbogom ostaj, zbogom, dušo otrgnuta!“
Sad mu valja pći, odreći se svega,
Oca, majke, brata i još milijega
Da na sebe ime primi nepoznato,
Zaboravi tugu, zaboravi zlato;
Da koju no ljubi, za kojom no vene,
Ni u sanu više da je ne spomene;
Da ne kaže cveću da gine za njome,
Da zapreti boću srcu bolanome;
Da ne uži posle: „O, potoče mali,
Možda su je vali tvoji ugledali?“
Il’: „Vi, sjajne zvezde, što noću sijate,
Da l’ za moju dragu što kazati znate?
Tamo j’ ona gori, tamo je zacelo –
Lepše od vas sija njeno lice belo!“
Il’ ubavoj slici, čedu duše bone:
„Pored prvog ovo na dno mora tone,
Senka si ti samo, ali opet mila,
Suza te je moja iz srca polila!…
A ti rujna zoro, sunca ne iznesi!
Livado umilna, cvećem se ne resi!
Ne pevajte danas, tice milopojke,
Nad grobom pevate najlepše devojke!…
Oj, ne tuži, srce, tuga ne pomaže!“
Za života više nikad da ne kaže!
Sad mu valja poći, da s’ odreče sveta. –
„Zbogom ostaj, zbogom, dušo mi oteta!“
Pesma poštovani prijatelji govori baš sve o razočarenju i stanju Đurine duše.
Iz Krušedola odlazi u srbijanska sela. Prvo je bio učitelj u vlaškom selu u Podgorcu, zatim Sumrakovcu, pa Požarevcu, Kragujevcu, Rači… A svuda ga prati sirotinja, sukobi sa strašnim kmetovima…
1858. godine Đura postaje Beograđanin. Radi u privatnom ženskom zavodu Lepolda i Klare Špaček i stihom pozdravlja Svetoandrejsku skupštinu. Neumorno piše i opevava:
Šta će…
Šta će u lepom vrtu
Uveo bačen cvet?
Na svetu nikog nemam –
Treba li mene svet?
Išo sam dalje, dalje,
Ljubavi tražeći hlad,
Da u tom hladu umrem,
Čezneći starac mlad.
Mloga mi lepa moma
Darova pogled svoj:
Al’ jedna što bijaše –
O, bože, bože moj !
Prvi je pogled osto
U srcu urezan,
Mlađanih mojih leta
Ovo je bio san.
O njoj sam samo snivo,
Ona mi beše sve!
Neka me ona vole,
A svet prezire.
Svet mi je ona bila,
Ja nebo, sunce njoj –
Al’ preka sudba htede –
O, bože, bože moj !
U ovu goru zađoh,
U strani zavičaj,
Ne gledam njeno lice,
Njenoga oka sjaj.
Samo se sećam raja
Mladog života svog,
Svakog poljupca, glasa,
Pogleda njezinog.
Pa tiho tužim, venem
I kunem život svoj
U ovoj pustoj gori
O bože, bože moj!
Stihovi nam otkrivaju da se osmelio u izjavama ljubavi:
Gospođici L…
Mudraci su prinosili dara,
Smirnu, zlato, caru judejskome;
I darak caru nosim svome,
Evo primi! – pesmu iz nedara.
Kod tebe se meni raj otvara,
Ti si jedna draga srcu mome: –
Pa nek’ sudba gromke prska grome,
Neka oblak moje nebo šara. –
Ti s’ osme’neš – meni sunce sine,
Ti prozboriš – svete su istine,
Ti gde stojiš – bog je sa visine! –
Pa našto mi strah srcu da svojim,
Zašto da se preke zgode bojim,
Kad spram tebe pored boga stojim?
1861. godine radi u Požarevcu kao učitelj, zaljubljuje se i ženi kćerkom kolege učitelja Sime Nikolića Tinom. Odlazi u Crnju ,u Beč u kome pohađa akademiju i koju napušta , zatim u Novi sad. Piše :
Ljubav
Ljubim te, ljubim, dušo,
Ljubim te raju moj!
A osim tebe nikog,
Do samo narod svoj.
On će sa mačem doći
Kad kucne jednom čas-
Oteće staru slavu,
Dobiće novi glas.
A ti ćeš, moje sunce,
Svo blago moje, svo!
Ti ćeš mi rodit’sina,
Da čuva blago to!
Od 1863. Pa sve do 1871. Godine Đura radi kao nastavnik crtanja. Opija se u kafanama biva otpuštan ali i dalje voli i peva o ljubavi:
Ti si bila…
Ti si bila…tebe sam ljubio!
Tebe nesta…srce mi se para…
Ta sam sebi više nisam mio!
Život mi se u kletvu pretvara,
Tebe nema – srce mi se para.
Nesam znao ljubavi ni zraka.
Al’ Bog reče da zora zarudi:
Svetlost sinu iz crnog oblaka,
„Zlato moje!“ – promucaše grudi –
„Sunce jarko, ti mi ljubav budi!“
„Poljubi me, sunce, zagrli me!“
– A sunce me moje zagrlilo,
I ja sam se zagrlio s njime,
Tu izda’nut al’ bi slatko bilo!
A sunce se oko mene svilo.
Ne izda’nut – teško j’ izda’nuće’
Mlađan život – oh, ta sladak mi je!
Za njim čezne srce uzdišuće,
A bez tebe života mi nije,
Ljubi, zlato, doklen srce bije!
Tavnim grobom večna ponoć vlada,
U njemu je studeno i nemo!
Sini, sunce! Još si cvet i mlada,
Živi, sunce, da se milujemo –
U grobu je studeno i nemo.
Disident, Obrenovićevac, slikar u sredini koja ne mari za portrete mučno i siromašno preživljava. Njegov život je istražen od mnogih biografa ali ostaje i dalje mističan. Sledeći stihovi mogu samo da nas zagolicaju i zapitaju šta ga je motivisalo da ih napiše?
Jednoj nestašnoj devojci
Zar poljubac meni starcu
Daješ mlada sa usana?
Zar na moje staro rame
Pada ruka usijana?
Je l` to ljubav?… Je li šala?
Te je tvoja ruka mala
Na ramenu sedog starca
Zadrhtala, zatreptala?
Il` si došla, zluradice,
Da me varkaš, da me jediš?
Izmučene stare grudi
Da povrediš, da pozlediš?
– Ja te ljubim!… Tvrdiš mlada,
Puna jada, puna nada –
Ali ljubav sedom starcu
Veruj, dušo, teško pada…
Uvele su grudi moje,
Tvoja ljubav vatra živa –
Pa se bojim, starac sedi,
Od plamena i goriva
Ili stihovi sledeće pesme:
Kroz ponoć
Kroz ponoć nemu i gusto granje
Vidi se zvezda tiho treptanje,
Čuje se srca silno kucanje –
O lakše samo kroz gusto granje!
Tu blizu potok daljinu para,
Tu se na cveću cveće odmara,
Tu mene čeka ašikovanje-
O lakše samo kroz gusto granje!
Pašću, umreću, duša mi gore,
Rastopiće me do bele zore,
K’o grudu snega vrelo sunčanje-
O lakše, lakše, kroz gusto granje!
Georgije Đura Jakšić umire 16, novembra 1878. Godine. Njegove pesme nastavljaju da žive i živeće bar dok je naroda našeg.
Svi ćemo se zapitati šta je bilo sa Milom?
Udala se za Đuru Rajkovića, novembra 1857 godine i tri godine kasnije zajedno su stupili u pozorišnu družinu. Igrala je epizodne uloge. Dok je živela u Beogradu Nušić je od nje saznao mnoge pojedinosti iz krčme „Kod belog krsta“.
„Mila, ta lepa Mila, kojoj je Jakšić napisao prvu pesmu, nije niko drugi do današnja tetka Mila, udovica Đure Rajkovića, koju smo dugi niz godina viđali na beogradskoj pozornici, a koja danas živi teške dane, sa bednom penzijom od 500 dinara“- zapisao je Nušić.
„Vi je Beograđani svi znate i videćete je sutra na pogrebu Jakšićevom“- oglasio je Nušić u svom zapisu, objavljenom 20. oktobra 1907. dan pre prenosa posmrtnih ostataka Đure Jakšića, njegove supruge Tine i sina Beluša sa Starog na Novo groblje u Beogradu. Pozvao je Milu u povorku :
„…pođi, pođi sa svojih sedamdeset godina tetka Milo, i seti se, seti se onih lepih dana…“
Jakšićevi biografi tvrde da Mila nikada nije shvatila veličinu Đurine ljubavi. Ni posle pesnikove smrti, kada su ga svi slavili, ona izgleda, jedina nije shvatila njegovu veličinu. Sve do pred samu smrt govorila je o njemu s dobrodušnim pokroviteljstvom kao o boemu i pijanici, time se valjda tešila što nije pošla za njega. Umrla je u dubokoj starosti, 1916.godine u Rusiji, trideset i osam godina posle Jakšića, a četrnaest godina nakon smrti muža Đure Rajkovića.
Jakšićeva slika „Devojka u plavom“ u koju je utkao duboku osećajnost prema voljenoj devojci, ušla je u našu umetnost kao remek-delo, a „Mila“, osim u prestižnim zbirkama poezije, živi u narodu, peva se u krčmama, na estradi, televiziji, iako je nastala pre 160 godina.“
Dragi prijatelji bila mi je čast da i na ovaj način odam počast našem velikom slikaru i pesniku Georgiju Đuri Jakšiću i ljubavi pre svega čijom smo stazom večeras hodili vođeni srcem velikog Đure!
https://www.youtube.com/watch?v=cjPsvNu7dgM
Miroslav Lj Ranković
