Lav je bio toliko slab da nije mogao ići u lov (odavno je već bio ostario), pa ležaše u dubokoj pećini kao da je bolestan, teško disući iz lukavstva, a ne zato što mu je u istini bilo teško, i licimerno utanjivši svoj jaki glas. O svojoj bolesti obavestio je sve životinje u okolini, pa je redom svaka životinja ulazila u pećinu da ga vidi. Lav ih je redom bez muke hvatao i jeo i otkrio da je starost ugodna.
Mudra lisica nasluti da lav hvata životinje koje mu dolaze, stane podalje od ulaza i upita: – Kako si, kralju?
Lav odgovori: – Zdravo, najdraža od svih životinja! Žasto ne pridjes bliže, nego me izdaleka gledaš? Udji ovamo, slatka, pa me raznim pričama uteši jer sam blizu smrti.
– Želim ti da ozdraviš. – reče lisica. – Oprosti što ne ulazim. Tragovi mnogih životinja koje su ušle a koje nisu izašle – sprečavaju me da to učinim.
Ezop
