U čekaonici vrućina izvlači i poslednji atom snage iz naših tela. Došli smo relativno zdravi, sada smo već relativno bolesni, a kući ćemo doći kao poluonesvešćene prebijene mačke. Kažu – ne izlazite iz rashlađenih prostorija i ne izlažite se suncu u vreme paklenih vrućina od 10 do 16 sati. Svi koji ovde čekaju, zakazani su u vremenu od 14 do 16 časova. A ja dreždim već sat vremena, samo da mi doktorka odštampa recepte, redovnu mesečnu terapiju. Sa moje leve i desne strane, dve pacijentkinje se hlade ogromnim lepezama, a ja u sredini uživam u njihovom rashlađivanju. Zahvalno pogledah jednu, pa drugu i ljubazno klimnuh glavom. Naravno, one su to prihvatile kao znak kurtoazije, ne sluteći da je bio znak zahvalnosti. Uskoro spadoh samo na desnu lepezu, jer je leva ušla u ordinaciju. Al, daj šta daš…

Mesto sa koga je ustala prozvana, dobrano se ulegnu na klupi i ja skoro uplašena da će klupa pući pogledah u pridošlog pacijenta. Nada Macura! Pogleda kroz mene i trepnu i tu joj trepavice i ostadoše zalepljene. Pokuša da ih buljenjem razdvoji, ali ne uspe, a onda palcem i kažiprstom razvuče gornji i donji kapak i trepavice se rastaviše. Pola lica, odmah ispod nosa, pa sve do početka brade bilo je namazano roze krem karminom. Počeh da razmišljam da nisam otišla greškom ispred vrata neuropsihijatra, bacih pogled na vrata ordinacije i videh da sam ipak ja na pravom mestu, što nisam bila sigurna za Macuru… Krajičkom oka opet je neprimetno pogledah. Drugi u čekaonici su je bez sakrivanja gledali u čudu. Jedna žena je bila preneražena. Oči su joj bile kao da ima Bazidiovljevu bolest, a donja usnu je otegla, kao da nema kontrolu mišića. Poznajem ženu iz viđenja. Inače je normalna, ali danas nije tako izgledala. Potpuno sam je razumela.  Da se vratim na Macuru.  Na ispucalim rukama pregršt prstenja sumnjive karatnosti. Na zdepastim, ogromnim noktima tu i tamo tragovi bivšeg roze laka. Primećujem da sada vadi šiške iz očiju i otpetljava ih od prekomerno namazanih trepavica. Mislim da je cela maskara naneta. Svaki put kada trepne, ispod očiju, po obrazima koje još nije dodirivao ruž, otpadali su sitni parčići sašušene maskare. Sve to podnesoh stoički, ali vonj znoja i jeftinog parfema kupljenog na meru, koji ja u šali zovem „crknuta crna mačka“, otera me u najujdaljenijii ćošak čekaonice. Vidim, posle malo vremena, ustade i mlađa, skromno obučena žena koja je sedela do nje, a treća se izmače. Na prazno mesto jedva dočeka da sedne stariji čovek. Pogleda Macuru, raširi oči, namrši nos, nage se da ustane, zastade i razmisli koji sekund, a onda zabaci glavu na drugu stranu i iskrivi vrat što je više mogao i zažmuri. Posle par minuta, neprimetno, pomeri se koji santimetar od gospođe Nade Macure. Hrabar neki čovek!

Dve devojke koje su stajale s druge strane hodnika, nisu mogle da zaustave smeh. Gurnule su jedna drugoj glavu u ramena i kikotale se. Jednoj zazvoni telefon u ruci. Ogroman telefon je jedva obuhvatila skoro dečijom rukom. Opet se šoknuh: nenormalno dugački veštački  nokti, svaki nokat namazan drugom bojom! Pojaviše mi se asocijacije na veštičije ruke, samo što su bile mlade i negovane. Ajd, da joj se oprosti – mlado,ludo, pa ne zna šta radi. Opet mi pogled pade na Nadu Macuru koja u tom trenutku da bi pokazala da i ona ima moblilni, iz skajane torbice uzvadi praistorijsku „Nokiu“. Jedan prst joj poklapa dve tipke, pa poče da kucka malim prstom na kome je imala poduži nokat za čačkanje nosa. Nešto mi se odjednom sve smuči, učini mi se da bih se tako rado ispovraćala i počeh ozbiljno da razmišljam da ipak isceniram da mi nije dobro i da odem na hitnu, tamo su vrata širom otvorena i nema gužve…

Baš kada me prozvala sestra, zazvoni mi mobilni. Umesto diskretne jačine i melodije koju sam namestila, ču se glasan dečji glas: „Gde ste p…, stig’o Zdravko Čolić!“. Zbunjujuća tišina, a onda ponovo poče: „Gde ste p…“ i ja brzio isključih mobilni, a onda u hodniku ispred ordinacije i u njenom produžetku još kojih sedam-osam metara, zaori se smeh… Kada se vratim iz bolnice, oba deteta ću da išibam po guzici i golim nogama, iako su matori i viši i jači od mene…

-Jeste li vi došli na koncert Zdravka Čolića ili kod lekara? – upita me dobro poznata sestra, jedva se suzdržavajući od glasnog smeha, a ja se crvena od sramote, provukoh pored nje i uđoh kod izabrane lekarke.

-Šta se to događa u hodniku? –  upita izabrana.

-Nemam pojma, ja baš ulazila – slagah i ne trepnuh, a u sebi pomislih: “Ah, deco, j….  vam majku kada dođem kući.” Naravno da ih nisam pipnula. Kada sam im ispričala šta sam sve videla u čekaonici, tj.uskom bezvazdušnom bočnom hodniku, opisala Macuru, nekoliko pacijenata, one dve devojke i kako se sve događalo, svi troje smo se valjali po podu i plakali od smeha. Ćerka mi donese hladan sok, a sin umuti nes i ja jedva dođoh sebi. Čim sručih sok i kafu, otrčah u kupatilo da skinem neku nevidljivu prljavštinu koju sam ponela iz čekaonice bolnice… I da, od tog dana, kada krenem negde, obavezno proverim melodiju na mobilnom.