Pobegulja
Šljive su te godine baš dobro rodile. Od težine plodova, savile su se grane skoro do zemlje. Seljaci su poduprli grane da ne popucaju.
Veče je polako padalo nad selom i gutalo senke oko šljivika. Mesec je izašao, ali preko njega se razvukao oblak, baš kako treba.
Devojka je sedela na ležaju u svojoj sobi i u rukama čvrsto držala punu plastičnu kesu. Svaki čas ustajala je i virila kroz prozor, zaklonjena najlon zavesom. Majka i otac su se još bavili oko goveda u štali, odakle se videla prigušena svetlost obične sijalice.
Iz obližnjeg luga, oglašavale su se ptice „ćućureći“ i gurajući se jedna do druge. I one su se spremale za spavanje. Svi će još malo da porade, pa će da legnu kako bi odmorni dočekali zoru. Ustaće svi rano, da se poslovi započnu, da se podmese hlebovi, da se prikolju kokoške. Da se napravi đuveč, supa i patišpanj, pite slane slatke. Rakije, hvala Bogu ima, puni burići. Sutra je drugačiji dan, nije kao svaki drugi…Doći će iz obližnjeg sela da isprose devojku.
Tako je Milijana započela priču o tome kako se udala i ovo je cela njena priča, takoreći u jednom dahu ispričana.
„Jooj, što ga nisam volela! Kad mu vidim one buljave oči i kovrdžavu kosu, sa oni ćosavi brkovi! A uz mene kad stane, k’i kepec!„ pa nastavi: „Iz luga se začu kako neko skrši granu. Onda se začu prigušeno toptanje. Pa onda dva puta, pa pauza, pa treći put zahukta sova. Stigli su! Devojci opet zalupa srce, ali sada poče i da joj bubnji u ušima! Uspaniči se i poče da drhti. Pogleda opet kroz prozor i na određenom mestu vide kako se zažari cigareta. Zgrabi kesu, polako otvori vrata i išunja se iz kuće, a onda prateći senke, prođe kroz šljivik i uputi se ka lugu. Baš tamo gde se i dalje žarila cigareta. Na početku luga, tek uvučeni iza prvog drveta, nazre dva konjanika. Onaj prvi baci cigaru i šapatom je pozva: „Milijano, ti li si?“, „Jesam, jesam. Ko će drugi da bega od kuću. A, Rajko, ti li si?“, „Jok, zar ne vidiš da sam onaj kepec!“, reče Rajko, aludirajući na nesuđenog mladoženju i zasmeja se tiho i slatko. „Žićo, uzmi kesu, a ti Milijano, daj mi ruku i stavi nogu u uzengiju. Ako me ne ne slušaš, sa’ću te ostavim! Ma ne tu nogu!..drugu!“, zavijori se suknja i devojka se začas uz pomoć snažnih ruku nađe na konju. Žićin konj zarza i na vratima štale se pojavi nečija senka. Oba konjanika cimnuše uzengije i u kratkom luku okrenuše konje iz pravca odakle su došli, obodoše konje, prvo polako, a onda u kas. „Milijano, lele, Milijano, o mori, Milijano!“, ču se oko kuće, a onda Žićo opali iz lovačke puške, da odgovori umesto Milijane da je Milijana pobegla…
„Eto, tako sam ja pobegla za mog Rajka. Posle me zvali „pobegulja“, a kad se svekrvna naljuti na mene, kaže: „E, što se pobeguljo ne udade za onog kepeca? On je bogat, a moj Rajko je sirotinja, bilo bi ti bolje. Ovako moraš sas njega da kradeš državnu šumu…“
„Neka, neka je sirotinja, al’ je čovek i uzeo me iz ljubav, k’o i ja njega!“
„To je bilo pre četr’es i jednu godinu, pa ti vidi…“, reče Milijana.
Milijana i Rajko Rajković, zasnovali su porodicu u selu, gde su živeli u zajednici sa svekrom, svekrvom i mlađim Rajkovim bratom, koji se kasnije oženio. Svekar Milijanin je bio abadžija – krojač narodnog, seljačkog odela. Imao je pet „Singerica“ i dva pomoćnika. Zvao se Boža. Imao je mali radio još početkom 60-tih godina, uokviren braon plastikom, pa kada dugo radi, zagreje se plastika od lampica i miriše na toplu plastiku. Deca iz komšiluka su dolazila da vide gde će da uđu i izađu ti mali ljudi što pričaju u radiju, ali kad se razgalame, Boža ih istera.
„Rajko je u početak radeo u državna preduzeća, pa je posle prešo u privatne prevoznike. Najviše je trgovao sa Šiptari oko drva. Imao je više prijatelja među njima nego među Srbima. Govorio je: Kako oni mene dočekaju, kako me nahrane, odmah isplate i 10 kilometara me prate, da mi se nešto ne desi. Kad’ oni nekom daju „besu“, možeš da igraš „Moravac“ u sred šiptarsko, neće da ti fali dlaka s glavu!“
Milijana nije odmah po udaji rodila, već posle tri godine. Imala je problema sa jajnicima i mislila je da više neće ni jedno dete da rodi, kad posle prvog, nakon punih deset godina, rodi još jednu ćerku.
„Baš je bio boles’an moj Rajko. Zadnje pet godine i denmetan i nepokretan. Sve sam sama oko njega radela, prala k’i malo dete, presvačila pelene, hranila… Bog dušu da mu prosti i neka mu je laka zemlja…“
Još dok je Rajko bio živ, rasprodali su svo imanje i došli u grad: „Al’ vinograd nikada neću da prežalim!“, kaže Milijana. Napravili su veliku kuću da za sve ima mesta. Terasa je kao pola kuće. Jedan deo je otvoren, a drugi pod krovom, pa se tu kuva, igraju se unučići, pravi zimnica, slatka, ajvar…“
Milijana je uspela da odradi 15 godina i ima starosnu penziju, za nju je dosta. Svekrva je čuvala unuke i bila je jedna od retke ženske dece koja je, iako najstarija, išla u školu i završila četiri razreda. Obe unuke vodila je sa sobom k’o piliće, pa im baba Rada, kako je umela da kaže, „izdeklamuje“ pesmice i nauči ih da i one napamet deklamuju.
„Imam brata. Nemaju decu, a mnogo je dobar. Veliki je on čovek, moj bat. Ima dobru dušu. A što je pametan! Mnogo čita. Čita knjige, nove novine, stare novine. Ja pokupim od dece i stripove i to čita. Nosi naočare sa debelo staklo. Govori, k’i da je fakultet završio. Ali, eto, Bog mu nije dao decu, a i žena mu je već dva’est godine bolesna. Ja sam mu rekla: brate, ako ostaneš sam, sve u Poljanu napuštaj i dolazi ovamo. Za tebe će uvek da ima jedna soba. Pa se tako isplačemo…“
