Jedan oglas za doček Nove 2018. godine, baci me u neka sećanja. Poslednji put na dočeku u hotelu bila sam pre više od dve decenije. Divna planinska atmosfera. Došli smo sa kumovima u vikendicu dva dana pre dočeka. U prizemlju veliki dnevni boravak sa kuhinjicom, a u potkrovlju četiri sobice sa po dva kreveta. Podrum je bio pun iscepkanog drveta i briketa. Stari veliki „smederevac“ je pucketao i danju i noću. Iz rerne san izvadila tek pečenu pogaču da se malo prohlaldi. Bilo je toplo i dok smo igrali parni tablić, svi smo bili u kratkim rukavima. Kroz prozore, da ne poveruješ, prizor kao u bajci: padao je gust krupan sneg i tkao predivne zavese. Muzika sa TV i blaga vruća rakija komovica su nam podigli raspoloženje. Pevali smo sa Bilkićem svi u glas: „…Ima jedna krčma u planini…
Onda smo sklonili karte i kuma i ja smo zastrle sto i iznele pečenje. Pogača je bila vruća i onako isparčana, pušila se i povećavala želju za hranom. Obavezna salata od kiselog kupusa poprskana ljutom tucanom alevom paprikom, malo pouljena i obavezni beli sir, koji smo tog jutra kupili od obližnjih komšija koji su celu godinu provodili na planini, sve je mamilo sa stola. Od njih smo kupili i mleko i kajmak…
Sutradan je bio 31. decembar. U obližnjem hotelu imali smo rezervisan sto za četvoro. U vikendici smo započeli pripreme čim je prošlo podne. Posle tuširanja, popela sam se drvenim stepenicama u potkrovlje gde smo spavali i ostavili svoja svečana odela.
Vodeći računa o svakom detalju, počela sam da se oblačim. Svilene čarape od 15 dena sa 21% likre boje kože, presijavale su se na nogama. Utegla sam malo stomačić čipkastim steznikom i odmah dobila tanji struk. Upalila sam sva svetla i unela lice u uveličavajuće ogledalo. Posle hidrantne kreme, na očne kapke sam nanela jako zelenu svetlucavu senku u olovci u tankoj liniji, a tik do trepavica crni ajlajner da se ne vide praznine između senke i trepavica. Onda je došla na red maskara u svim pravcima. Prosto sam bila u neverici kada sam pogledala na sat! Za oblačenje i malo šminkanja, utrošila sam koji minut manje od sata! Mala haljina od sirove svile, poprskana na svetloj osnovi uzdužnim tamno zelenim isprekidanim linijama u bukleu. Niska tamno zelenih svarovski bisera oko vrata, a na nogama cipele salonke od tamnozelenog laka. Za njih sam obišla ceo Beograd, platila ih kao „Sveti Petar kajganu“.Već na prvi pogled u ogledalu su me još jednom oduševile. Frizuru sam napravila rukama. Kratku plavu kosu, izvučenih špiceva, malo sam na vrhu odignuta i morala da izlakiram kako bi opstala za novogodišnju noć. Narandžasti ruž, narandžasto rumenilo na obrazima i završnica je bilo malo poduže prskanje parfemom. Zavezala sam mužu svilenu kravatu i svi smo bili spremni. Iako je do hotela bilo samo par stotina metara, oko vikendice su bili smetovi, pa smo posedali utopljeni bundama i kaputima u kola i za par minuta već bili na vratima hotela.
Veselje je već uveliko bilo u toku. Odmah do našeg stola, sedeli su dva para ljudi koje smo poznavali. Jedan od njih bio neki direktor na lošem glasu po više osnova. Odmah je ispoljio nametljivost deleći mi komplimente kao da me prvi put vidi, pri tom zverajući okolo da mu šta žensko ne promakne. Žena je bila jedna divna osoba. Crnka, skladna, sa ukusom obučena i uvek, a znala sam je preko 25 godina, primerena na radnom mestu, na ulici, u kući. Neprimerno ponašanje njenog muža je prihvatala kao da je se to nje ne dotiče i time bila u mojim očima veći čovek. Neumeren i nepristojan, Braniko, kako se zvao, krenuo je od stola do stola. Skoro cela sala mi je bila poznata. U ovom hotelu smo dočekivali skoro svaku novu godinu, pa smo poznavali i goste sa strane. Branko je obletao oko žena, ljubio im ruke, neke čak i u obraz. Neki muževi su ga ljutito gledali, na šta on uopšte nije obraćao pažnju. Par sa kojim su sedeli, otišao je da pleše, tako da je Brankova žena ostala sama za stolom. Za to vreme, Branko se na podijumu za plels vrteo sa zgodnom brinetom i često joj šaputao nešto na uvo, na šta su se oboje grohotom smejali. Ja sam se već bila iznervirala. Druga partnerka za ples je bila mlada crnokosa meštanka, čiji muž je bio zaposlen kod Branka. Podređen, imao je kiseo osmeh na licu i cupkao nervozno nogama, nesvesno gužvajući još neupotrebljenu salvetu. Zaista nema smisla da Branko toliko zanemaruje svoju ženu, zaključili smo . Moj kum je pitao kumu da li ima nešto protiv da ode da pleše sa Verom, Brankovom ženom. Kuma je bila uvek laf i operisana od ljubomore, a ionako iznervirana Brankovim ponašanjem, rekla „Idi, idi, molim te!“. Na pola plesa, Branko se pojavio u blizini stola, tražeći pogledom Veru, a kada je spazio, seo je na kumovu stolicu. Tog trenutka je kuma ustala i rekla da ide do WC-a, a ja sam pošla sa njom. Sve vreme smo se smejale što smo zeznule Branka i to dupolo. Zadržale smo se do kraja plesa, a onda se raspoložene i nasmejane vratile za naš sto. Branko je sedeo pored Vere. Bližila se ponoć. U restoranu se osećala napetost išćekivanja Nove godine. Velika svetla su bila ugašena, a salu su intimno osvetljavale lampice na stolovima, dok su velike i male prskalice iskrile na sve strane. Počelo je odbrojavanje. Muzika je dugačkim „tušem“ označila ponoć. Muž i ja smo se poljubili, čestitali, a onda sa kumkovima, zatim smo otišli do prvih vikend komšija par stolova napred, a onda produžili kroz salu. Svi su bili srećni, a kada je začulo Užičko kolo, upalilo se svetlo i svi smo se uhvatili za ruke i zaigrali.
Obzirom da nas je i sledeće veče čekala „popravka“ dočeka, u ranu zoru smo se vratili u vikendicu, presvukli i istuširali, a onda zaspali kao da smo popadali u nesvest. Kasno popodne, u zagrejanoj vikendici, uz ručak, obnavjali smo utiske od sinoć. Najčešća tema je, naravno bio Branko. Veru smo pominjali u superlativu. Bila je divna, trpeljiva žena. Žena koja je znala za sva muževljeva neverstva, a koja ga je i pored toga volela i shvatajući da ne može da ga promeni, nikada se nije svađala sa njim.
Baš negde pred naše spremanje za odlazak u hotel, komšije zalupaše na vrata. Prvo se pozdravismo i još jednom čestitasmo jedni drugima novu godinu, a onda nam rekoše: „Nije prošlo ni deset minuta kada sti vi otišli, Branko je otišao do WC-a, kada je jedna ženska, raščupana i pocepanih čarapa, sa neurednom haljinom, istrčala iz muškog WC-a i vrištala: „Mrtav je! Mrtav je!“. „Ma ko“ – viknusmo nas četvoro u glas. „Pa, Branko“, reče komšija. „Srce!“
