Između sna i jave
Postoji međuprostor između stvarnosti i nečeg neobjašnjivog i neopipivog. Nerealnog za mnoge, ali mogućeg za malobrojne. Mogućeg, jer taj međuprostor, zavučen u lavirint podsvesti osećam i mogu da ga opišem i doživim. Nevidljiv je za druge. Ulazak u njega samo je meni dostupan. To je prostor sličan rupama između dve galaksije, između ovog i onog sveta, neka nova poddimenzija u kojoj mogu da vidim sve kao kada gledam film na nepreglednom filmskom platnu, kao da sam prisutna iza tog prostora – a vidim sebe kao jednog od likova koji učestvuje u prizorima koji se ređaju. Odgledam jednu seansu, a onda se odjednom promeni pravac i ja se nađem u novom okruženju, u novoj situaciji, sa novim likovima i događajima, opet i kao posmatrač i kao učesnik. Levitiram kroz hodnike međuprostora i osećam se moćno, kao neko više biće. Sve vidim, a mene niko ne vidi. Pred očima promiče film u sve četiri dimenzije…
Ne znam da li je to astralna projekcija, ali mislim da je slično tom putovanju kada se telo odvoji od duše, kada se ti trenuci doživljavljavaju sa neverovatno prijatnim osećajem. Stanje kao da spavaš, a ne spavaš, na tananoj ivici između sna i jave, a možda života i smrti. U početku zbunjena, ne znam u kom pravcu bi trebalo da lebdim i nisam sigurna da ću uspeti da održim podignuto telo ili ću grubo pasti nazad na postelju, a možda i na pod ili ću brzinom metka završiti na zidu kao fleka. Međutim, ako mi je volja jaka da ostanem u tom položaju, ostajem i počnem polako da se krećem…
Najčudnije mi je što, za sve to vreme, mogu da razgovaram sa sobom kao sa drugim bićem i svesna sam svega. Odnekud dolazi muzika, obično ona koju volim da slušam uživo, a to su oni predivni valceri u balskim dvoranama i ja sebe vidim u veseloj gomili kako plešem sa nepoznatim muškarcem koji mi liči na nekoga, ali ne mogu da se setim odakle ga znam… Ali, on uopšte nije bitan, bitan mi je taj ritam, to oketanje, mekoća ispod mojih nogu ispod kojih nema ničega. Gledam sebe i divim se sebi. Oko mene se širi neka jaka svetlost, ali ne vidim nigde izvor, ali osetim da se nešto novo događa. Svi oko mene svetle, pogledam se u velikom stilskom ogledalu – i vidim – i ja svetlim!
– Ma šta si joj upandrčila to svetlo u oči?! – reče neko – Svesna je, sada će ona da se probudi… – to sve priča neko ko se kreće oko mene, ali ja ne mogu da otvorim oči i vidim ko je.
Prestadoh da svetlim i sve utonu u mrak. Nestade i balske dvorane i veselih lica, utihnu muzika. Oči još ne mogu da otvorim. Neka hladnoća poče da se uvlači u moje telo. U roku od nekoliko minuta, tresla sam se kao epileptičar. Počeh da skupljam neku ćebad oko sebe, pokušah da se skupim i legnem, ali nisam mogla ni prst da pomerim. Pored hladnoće, hvatao me je neopisivi strah hoću li otvoriti oči, pomeriti telo, hoću li hodati, disati, živeti. Neko nabaci još jedno ćebe na mene, kao da mi čita misli…Grlo mi je bilo suvo i osetila sam kako se sluzokoža ždrela lepi, a nema nikoga da mi barem kap vode da… Odjednom, osetih kako mi neko kvasi usta! Živeću! Onda mi na usta neko nakapa dve tri kapi limuna i ja se iznutra sva namrštih, ali osećam da mi je lice spolja nepomično. Pokušah da tog nekog udaljim rukom i opet to uradih u mislima, ali ne i u stvarnosti. Počeh da upadam ne neki bolestan san. Bolestan jer sam osetila jak miris antiseptika i lekova, a gde su lekovi, tu je i bolest.
– Nemoj slučajno da si zaspala, udariću ti šamar…možda i nekoliko – opet mi neko to reče. Ja iznutra napravih ljutitu grimasu i pomislih, ako ovo preživim, neko će za ovo sve što mi se događa dobiti debele batine.
– Nema spavanja! Hajde, reci mi kako zoveš? – ma, reći ću ti ja kako se i ti zoveš i kako ti se cela familija zove, samo da ustanem. Neko mi opet pokvasi usta i sada osetih blagi miris čaja. E, ovo već može. Što mi ne saspe sav taj čaj u usta, da mi se nakvasi sasušena mpluća, pomislih, kada opet kanu par kapi tako što mi neko raširi prstima usta i između stisnutih zuba osetih napokon kako mi niz jezik i grlo potekoše kapi života. U tom trenutku, kao da mi je neko zaboo nož u stomak, probode me sve do kičme, pa onda popreko, pa unakrst…
– Lezi, ne pomeraj se. – reče glas. Znači, pomerila sam se!
Zasvrbeše me oči i počeh da trepćem, ali opet iznutra, ne i spolja. Neko pređe vlažnom maramicom preko mojih očiju. O lepote! Pa još jednom pređe preko očiju, pa još jednom preko celog lica. Osmehnuh se zahvalno. Naravno, iznutra. Kako je prolazilo neko neodređeno i za mene nemerljivo vreme, počeh da osećam da m je toplije i prosto osetih kako mi krv cirkuliše. Ne znam koliko me je puta još taj glas opominjao da ne spavam, samo znam da sam u jednom trenutku bila toliko ljuta, da se napregnug sva. Preseče me opet onaj zvezdasti bol, ali, gle – otvorih oči! Plafon. Visok oko četiri metra. Neko se naže nada mnom i otvori mi oči prstima, a onda uključi jako lampicu i pogleda me u oba oka. Sevnu mi kao munja kroz glavu ta svetlost. A onda drugi glas, prijatniji od prethodnog, reče:
– Draga moja, rodila si opet na carski rez. Malo smo ti ispravili prethodni, jer je bio kriv, sada će ti stomak biti lepši. Rodila si sina, sada će ćera imati malog batu da ga maltretira…
