Plakao je samo kada su mi brat i sestra umrli. To je bilo jezivo videti… Otresit, čvrstog, prosto čeličnog karaktera, prošao rat, poštovan od celog grada, kapetan prve klase, čovek koji je pomagao drugima ne pitajući ih treba li im pomoć, a imao je dobru reč za svakog i za svaku priliku šalu, ostao je bez dvoje dece od troje rođenih. Kako se dogodilo da oni mladi umru, a ja ostanem živa i da me njihova sudbina miomiđe, često se pitam, ali, odgovora ni za jedno ni za drugo pitanje, jednostavno, ne postoji… Za dve nedelje je trebalo je da dobije čin majora, ali je pao sa konja belog pegavog, koga je samo on imao.Polomio je desnu ruku. Od tada, pa do kraja života je sve radio levom, izuzev što je pisao desnom rukom. Izašao je tada povoljan proglas o demobilizaciji, s tim da predaje predvojničku obuku po obližnjim selima, ljudima koji nisu išli na dalje školovanje, obučavao ih kako se čisti, rastavlja i sastavlja puška, pištolj, kako se puca… Moj otac se u sve razumeo – u struju, u vodu, u stolariju, u bravariju, a crno-beli TV je rasturao do poslednjeg šrafa i opet ga sastavljao. Krugovi koji su nekada stajali na ekranu pre početka programa bili su nacentriran u odniosu na tačku na sredini ekrana koju je on, nakon preciznog merenja obeležio flomasterom. Kada su se pojavili TV u boji, nije ih voleo, niti hteo da kupi, jer nije znao da ih rasturi i skilopi. Kupila sam mu kasnije ja, ali je on odlazio u drugu sobu i gledao crnobeli TV. Kasnje se ipak pomirio sa bojom.
Sastavljao je ukrštene reči, kasnije sam mu se u tom poslu i ja priključila, dobili smo tri novčane nagrade, a ja zimovanje na Kopaoniku u vojnom objektu. Ustajali smo sa vojskom, radili jutarnje vežbe, a onda na skijanje. Tu sam naučila da skijam. Moj spust niz Sunčanu dolinu je bio posebno uzbudljiv, jer je opasno kos I samim tim velo brz. Spustila sam se samo jednom i nikada više. Na Pančićevom vrhu smo zalutali u magli koja je naglo pala i odjednom se pred nama pojaviše dve spodobe, obučene u bele kombinezone od glave do pete. Samo su im se oči videle. Bili su na skijama, sa puškama na ramenima. Zaboli su štapove, uzeli puške i rekli: “Okrenite se odakle ste došli, ovamo je zabranjeno”. Gde da se okreneno, kada ne znamo ni gde smo ni odakle smo došli. Oni su nas usmerili, mi okrenuli skije i popadali preko jednog Slovenca koji je od straha pao u kratkotrajnu nesvesticu. U roku od pola minuta, magla se digla, okrenuli smo se da vidimo one dve prilike, međutim, nikoga nije bilo. Čulo se samo prskanje tvrdog snega ispod skija. U pravcu gde su nestali, nazirala se opservatorija. Sve nam je bilo jasno.
Sa nama je bio i neki Bosanac. Zabavljao nas je do suza. Seljaci su iz obližnjih sela sankama koje su vukli volovi i krave, dovozili namirnice za vojni objekat. Jednom prilikom, stane on između dva vola i slika se. Napiše pismo i pošalje sliku roditeljima. Onaj što je nosio naša pisma za slanje u kantinu, otvori kovertu i na poleđini slike napiše: “Dragi roditelji, ovaj u sredini, to sam ja”.
U celom komšiluku smo samo mi imali merač krvnog pritiska na živu. Mom stricu je “ispao” iz kamiona dok ih je “džumle” prevozio. Ponekad se događalo da imamo preko sedam-osam poseta u toku dana. Tata je merio pritisak, a kada je bio odsutan, uskakala sam ja u dežurstvo. Dolazili su iz celog bližnjeg, a bogami i daljnjeg komšiluka. Taj merač pritiska ga je i nadživeo.
Oboje smo obožavali atlase, leksikone i enciklopdije. Za vreme zimskog raspusta, posebno smo uživali u internim kvizovima znanja: koji su glavni gradovi manjih afričkih i azijskih država, u kojoj se državi nalazi neka planina, grad, jezero, zatim šta znači neka latinska ili grčka reč koja se kroz neke vidove koristi u govoru, geografiji, medicini, umetnosti… Tako sam zavolela latinski jezik koji za mene nikada nije bio “mrtav”, već prilično živ jezik. Njegove osnove sam nalazila u skoro svakom evropskom jeziku. Učila sam ga dve godine u gimnaziji i mnogo mi je i tada, pa i sada, pomagao da prepoznam značenje neke strane reči, kojoj je osnov bio latinski izraz.
Moj otac se u sve razumeo – u struju, u vodu, u stolariju, u bravariju, a crno-beli TV je rasturao do poslednjeg šrafa i opet ga sastavljao Krugovi koji su nekada stajali na ekranu pre početka programa bili su nacentriran u odniosu na tačku na sredini ekrana koju je on, nakon preciznog merenja obeležio flomasterom. Kada su se pojavili TV u boji, nije ih voleo, niti hteo da kupi, jer nije znao da ih rasturi i skilopi. Kupila sam mu kasnije ja, ali je on odlazio u drugu sobu i gledao crnobeli TV. Kasnje se ipak pomirio sa bojom.
Od oca sam nasledila i dar za crtanjem. I to zadovoljavajuće. Kasnije, sećam se, kada dođe red da se ocenjuju radovi iz likovnog, uvek je bilo onih koji nisu imali sve radove. Onda smo se organizovali pre početka časa i iz druge klupe, prelazla sam u zadnju. Sa leve i desne strane, sedeli su “pljuvači”. Oni su držali “čančiće “ i kada ja kažem crvena, plava, žuta…oni su pljuvali u čančiće i umakali u tražene boje, dodavali mi četkice, a ja sam serijski izbacivala crteže. Dvoje đaka na krajevima klupa su bili “duvači”. Njihov zadatak je bio da duvaju u sveže omalane crteže da se baš ne razmazuje boja. Obzirom da nisam imala mnogo vremena, od ukupno šest radova, nekima je nedostajao jedan ili dva, ali je većina imala po šest, jer sam ja za sebe, uvek radila po dve-tri varijante, pa one koje su mi se manje svidele, davala dobrim drugarima. Profesor Paja je prozivao, pregledao i ocenjivao. Neki od crteža, bili su vidno potkoruženi, obzirom da se pljuvačka još nije osušila. Paja je neke radove vraćao učenicima, a neke ne. Od onih koje je zadržavao, pravio je tri gomilice. Na kraju, bi rekao da dođem do katedre. Pokazao je prvu gomilu crteža i rekao da su to moji ranije nacrtani radovi koje je on već ocenio, a koji se već treći put pojavljuju, ona druga gomila su takođe moji crteži koje sam dala drugovima i drugaricama, a oni potkoruženi su sada na času nacrtani.
– Da je neki drugi predmet koji mora da se uči, dao bih ti jedinicu, ali ovo je nešto drugo – imaš talenat. Tebi petica, onima što su koristili tvoje duple radove, moram da dam četvorku, jer su ipak imali sve radove. “Pljuvačima” trojke, a “duvačima” dvojke. Sve sam zapisao ko je šta radio. Idi na mesto i usput sve crteže baci u korpu za smeće, odradili su svoje. A tebi da se ovo više ne dogodi, jer možemo i drugačije da razgovaramo.
Ja sam se pobednički „bečila“ prema đacima, oni meni namigivali, a kada bi zazvonilo za kraj časa, nastajalo je pobedničko urlanje. Tako do kraja gimnazije, a profesor Paja je svoj monolog nakon svakih šest novnih radova uporno ponavljao, “pljuvači” pljuvali, a “duvači”, duvali.
