Otišla sam već odavno iz tog grada. Morala sam jer taj grad i ovaj život su mi poklonili samo patnje, bijes, suze, nevolje… Poklonili su mi tebe, i pomislila sam da se pokloni ne vraćaju ali…
Život te uzeo od mene. Prvo poklanja pa oduzima. U čemu je onda smisao nešto i poklanjati.
Grad mi se smučio.
Otišla sam.
Kada sam došla u novi grad i novi stan prvo sam sve izvadila iz kofera, poslagala, premještala, čistila.
Preturala sam po koferima i torbama, gledam, odjeću sam svu stavila, stvari, sitnice… Gledala sam i razmišljala, pitala se-šta sam to zaboravila?
Imala sam taj čudni osjećaj, onaj osjećaj koji se javlja kada negdje krenete i znate da ste nešto zaboravili ali ne znate šta. To otprilike bude novac, mobitel, kišobran ili ostale nebitne stvari. Da, da, nebitne stvari !
Pola dana sam tada provela preturajući po stvarima, po stanu, po svemu. Sve je bilo tu-pomislila sam.
A onda kao da sam se probudila iz nekog sna-sjetila sam se šta sam zaboravila.
Srce!
Srce je ostalo u onom prokletom gradu, gdje vam život pokloni pa uzme.
Sve sam ponijela a nemam ništa.
