Šarmantan, nasmejan i voljen, a toliko puta povređivan. Kakav je bio čovek – glumac Dragan Nikolić, koliko se razlikovao od mangupa kog su svi voleli, u kojim situacijama se poneo kao gospodin i kada se prvi put napio, za „Noizz“ priča njegova prijateljica i novinarka Radmila Stanković.
Ona je uredila monografiju „Gospodin mangup“ o velikanu jugoslovenskog i srpskog glumišta.
Gaga, kako su ga iz milošte zvali, jer su ga doživljavali kao čoveka iz kraja, nikada nije glumio veliku zvezdu. Živeo je na Crvenom krstu i to je bila jako važna stvar u njegovom životu, jer je imao krstašku čast i karakter. Lagano bi iz svog stana došao do kafića Talija i već s vrata počeo da zbija šale. Tu je često razgovarao upravo s Radmilom Stanković, pa je to bilo i logično mesto našeg sastanka. Na početku otkriva da joj je najteže bilo da se oslobodi tog uvrženog mišljenja koje u javnosti postoji o Draganu Nikoliću.
– Ljudi ga vide kao šarmantnog, lepog, Krstaša, frajera. Mislim da ga je ta lagodna uloga dragog i lepog dugo pratila i da mu je prilično toga oduzela kada je reč o stvaralaštvu. Mi smo hteli da ova knjiga bude omaž ozbiljnom glumcu, koji se nikada nije žalio na to da li je bio vrednovan na pravi način – kaže Stanković.
Često su u njemu videli samo Prleta, a on je bio mnogo više od te uloge i svaku je igrao kao ozbiljan glumac. Međutim, Gaga je bio Čovek i nije napravi nikakav otklon kako bi bio više uvažavan, već je uvek bio „naš dečko iz kraja“. On se čak i ponašao kao da nije u redu da on bude slavan Dragan Nikolić, a neko, za koga je smatrao da je dobar čovek, nema tu popularnost.
Smisliti naslov knjige, bio je poseban izazov, jer je trebalo da bude u skladu s Draganom Nikolićem. Kada je Raja, kako je Gaga zvao Radmilu Stanković, predložila naziv Mileni Dravić ona je rekla kako to baš liči na njega.
– Njegovo biće je zaista bilo gospodsko. Gospodin je bio u maniru i načinu ponašanju, a mangup je bio u onome kako je umeo da napravi štos i što je voleo da se druži s mangupima iz kraja. On je umeo u bifeu Ateljea 212 da izvrće narodne pesme i da se svi smejemo. Pritom nikoga nikada nije uvredio – navodi Stanković.
Upravo u bifeu Ateljea 212 su zajedno proveli NATO bombardovanje, a Nikolić je tada dobio i prvi veliki honorar od reklama za Grand kafu.
– Od prvog dana do poslednjeg dana bombardovanja mi smo sedeli u bifeu, a on je donosio boksove cigareta i delio svima. Plaćao sve račune u bifeu, svakog dana. Kada su mu govorila da prestane, odgovarao mi je: „Ćuti, Rajo, stigle pare od Grand kafe. Ma, nek ide.“ Voleo je da učini da ljudima bude dobro i na novac je tako gledao – priča Radmila.
Kada su honorari u pitanju režiser Miroslav Lekić, koji je s njim radio seriju „Jagodići“, kaže da je on tada zaslužio dupli, ne zato što je bio samo sjajan glumac, nego zato što je bio pokretač celog tima. Ekipa je sjajno funkcionisala jer je on znao da je pokrene. Međutim, neke honorare nikad nije dobio, a umesto izvini, sačekao ga je bahat odnos.
Kada mu nije isplaćen honorar za film „Georgije ubiva aždahu“ doživo je da mu reditelj Srđan Dragojević kaže da će mu dati trećinu, jer je toliko do njega, a da ostatak traži od druge dvojice tvoraca filma. Naravno, odbio je tih hiljadu evra, jer ga je to duboko povredilo.
Slično je bilo i kada su srpski i crnogorski političari uvukli njega i Milenu Dravić u sopstvena razračunavanja. Tada su njih dvoje dobili crnogorsko državljanstvo, a domaća javnost je to dočekala na nož. Kasnije su mnogi zvali da se izvinjavaju i da pričaju kako im je žao što se to dogodilo.
– Njega su pogađale stvari na ljudskom planu. Nije ga pogađalo da mu neko napiše da je bio loš glumac, ali je on imao tu krstašku čast – da moraš da budeš gospodin – a onda te neko ošajdari. Kada se situacija slegla, seli smo i ispričao mi je kako se prvi put napio u kafani „Morava“. To je bila kafana za matore Krstaše, ali je on uspeo da se umuva kao klinac i napili su ga – prepričava Stanković.
Nikolić nije mnogo pio, voleo je da gospodski cugne viski, ali je kasnije i to prestao. Ono što nikada nije prestao, jeste da neizmerno uvažava svoju suprugu i koleginicu Milenu Dravić. Kako je jedom otkrio kad god bi gledao „Prekobrojnu“ i slušao Milenu kako peva „Jutros mi je ruža procvetala“, on bi se njaježio. Bila mu važana njena kritika i smatrao ju je enciklopedjiom jugoslovenske kinematografije.
Iako je o njemu bilo lako pisati, poslednjih godina svog života nije želeo da Raji da intervju.
– Mi smo se dugo družili, ja sam znala šta misli o nekim ljudima, pa je on smatrao da je nečasno da to ne kaže u intervjuu, kad mi je već ranije rekao za stolom. Pritom nije bio konfliktna ličnost. Jednostavno sam znala da neće biti ništa od toga, ali sam ga razumela. Šta je njemu više trebalo? Niti neka uloga, a još manje vlast – kaže Stanković.
Da je do intervjua ipak došlo, obavezno bi ga pitala šta ga je naviše bolelo u poslu, jer je znala koliko ga je ljudi provredio, ali je o tome uvek ćutao. Bio je gospodin.
Izvor: noizz.rs
