Šta će ostati iza nas?
————-
Moram ti priznati, stalna
misli moja, plašim se.
Plašim se što će sve ovo
proći, iako znam da proći
mora.
Plašim se što neću imati
vremena da dočekam sve
čemu se nadam, sve o
čemu sanjam i maštam,
sve o čemu pišem, a
imaću vremena da
dočekam da sve ovo
prođe.
I da sunce upije rosu.
I da guste magle dalekog
sjevera dođu i progutaju
horizont.
I da prve korake speru
kiše.
I da miris proljeća u tvojoj
kosi oduva beogradska
košava.
I Drina i Dunav da odnesu
šapate koje sam im puštao
uz obale, da promile
izmeđ’ kamena i pijeska.
I da ulični svirači krvavih
prstiju otpjevaju poslednju
pjesmu u aprilsko jutro,
kad me isprate, kad me
isprate polako, tamo, gdje
pijani vozovi odvlače svoje
vjerne mušterije podalje od
kafana.
Moram ti priznati, stalna
misli moja, plašim se.
Plašim se što će sve ovo
proći, za treptaj oka od
mene će ostati samo
nekoliko ispisanih stranica,
nekoliko gusto zbijenih
redova ispisanih najmanje
tintom, a najviše dušom.
Plašim se što neću imati
vremena da dočekam da
ostarimo zajedno, a imaću
vremena da mi prođe
život.
I znam da proći mora,
mada nisam birao da
prođe između blata i rata,
između uskog sokaka i
ciganske mahale, između
izbjegličkih godina i
grobarskih dana, između
ulice i kafane, između
samoće i nekoliko
zagrljaja, između
najbolnijeg nedostajanja i
nekoliko poljubaca.
Šta će ostati iza nas?
Nekoliko lijepih uspomena.
Nekoliko svađa.
Puno nedostajanja.
Puno samoće.
Puno…. ko bi ga više znao
čega.
I pijani vozovi odlaze, vuku
vjerne pijance, što dalje od
kafane.
I teške noći umiru pred
povratkom sunca.
A moje riječi i dalje bi
htjele izaći napolje, i dalje
bi htjele biti rođene.
A moj strah ne prolazi.
Rekoh li ti, vječita misli
moja, da se plašim što će
sve ovo proći, iako znam
da proći mora.
Plašim se što neću imati
vremena da dočekam sve
čemu se nadam, sve o
čemu sanjam i maštam,
sve o čemu pišem, a
imaću vremena da
dočekam da sve ovo
prođe.
Šta će ostati iza nas?
