Simbiotska tema nastaje kada su prirodne potrebe deteta za odvajanjem osujećene. To se dešava kada majka ima otvorene ili prikrivene negativne reakcije na znake detetovog izlaska iz simbioze.
Simbiotska tema nastaje kada su prirodne potrebe deteta za odvajanjem osujećene. To se dešava kada majka ima otvorene ili prikrivene negativne reakcije na znake detetovog izlaska iz simbioze. Preterano zabrinute majke će takvo dečje ponašanje doživeti kao zastrašujuće, jer kada se dete udalji, ona više ne može u potpunosti da ga zaštiti. Majke koje i same nisu prevazišle simbiotsku temu u svom životu, sa svojom bebom pronalaze izgubljeni raj, konačno ispunjenje i smisao u stopljenosti bezuslovne ljubavi. A onda dete kreće da se odvaja, a majka ponovo doživljava strah od napuštanja i usamljenosti. Od njenog nivoa razvoja zavisi reakcija: emocionalno nezrelije majke će otvoreno negodovati, emotivno se distancirati ili kažnjavati detetov pokušaj odvajanja, dok će nešto zrelije majke pokušati da ohrabre udaljavanje, ali će dete ipak upiti očajanje koji odvajanje budi u njima.
Poruka koju su roditelji slali je da je različitost i postupanje prema svojim potrebama sebično, nabijajući deci osećaj krivice „jer misle samo na sebe“. Kada su pokušavali da krenu za svojim potrebama, često su bili kažnjavani rečenicom „Kako si to mogao/la da MI uradiš (meni, svom roditelju)?“.
Dete će biti uvažavano u onoj meri u kojoj je u stanju da svoje potrebe ostavi po strani i pobrine se za roditeljske. I tako će odustati od svoje radoznalosti, avanturizma, nezavisnosti, osećaja da može samo, uživanja u samostalnim aktivnostima, da bi zadržalo odnos i roditeljsku ljubav.
S druge strane, saosećanje, briga o drugima, poistovećivanje sa drugim, udovoljavanje drugima, zavisnost u odnosu i lojalnost će biti podržavani, te će ove sposobnosti dete razviti u velikoj meri. Prema roditeljima će se i u odraslom dobu osećati dužnost koja opterećuje, krivicu i potrebu da im se oduži.
Osnovna poteškoća je što identitet ove osobe nije nikada do kraja izgrađen, jer detetu nije bilo dozvoljeno da razvije nezavisnu ličnost, različitu od roditeljske. Dete tako izrasta u odraslog veoma osetljivog na migove, potrebe i zahteve drugih, kome se ceo život vrti oko odnosa. Neće tačno znati šta je njemu potrebno, ali će druge odlično čitati i daće sve da im to pruži. I ne samo to, nesvesno će im se prilagođavati i postaće baš ono što drugi žele da oni budu.
Kako je zadovoljenje (nezavisnih) potreba označeno od strane roditelja kao sebično, javlja se osećaj krivice kada se oseti autentično zadovoljstvo, sreća i nezavisno postignuće. Takođe, teško im je da se sami pokrenu i, bez odgovornosti ka spolja (prema nekome ili nečemu), završe to što su započeli. Kada ostanu sami sa sobom često osećaju anksioznost, te beže u aktivnost da se ne bi suočili sa zastrašujućom prazninom sopstvenog društva.
Granice u odnosu na značajne druge (obično partnera) su veoma slabo razvijene:
Stavovi, preferencije, aktivnosti kojima se bave itd. su više preuzeti od značajnih drugih, nego što su njihov autentični izbor.
Emocionalna stanja ljudi oko njih ih snažno dotiču, kao da nema razlike između toga šta osećaju oni, a šta drugi. Tako njihova emocionalna ravnoteža vrlo zavisi od drugih i može lako biti uzdrmana spolja.
Imaju velikih teškoća da drugima kažu ne, zbog nesvesne i dalje prisutne dečje fantazije da odbijanje povređuje drugu osobu.
U odnosu će postojati velika zabuna oko toga koje su čije potrebe (osoba će raditi stvari koje drugi želi, bez da se zapita da li su to i njene potrebe).
Javlja se jak osećaj odgovornosti za osećanja i raspoloženja drugog, a sa time i krivica i strah kada drugoj osobi nije sve potaman (partner se ne doživljava kao nezavisna osoba sa svojim odvojenim svetom, te često misle da svako neraspoloženje ima veze sa njima i njihovim odnosom).
Sa voljenom osobom odnos može da funkcioniše dobro dok dele iste potrebe, vrednosti, preferencije. Problemi nastaju jer se izbori, interesovanja i uspesi partnera koji nemaju veze s njima se na nekom nivou doživljavaju kao povreda ili izdaja. Slično tome, ako sami sreću ili uspeh pronađu van odnosa sa značajnom osobom, osećaju krivicu – kao da je njihova sreća dobijena na račun druge osobe.
U ljubavi su rastrzani između straha od napuštanja zbog kog hrle u simbiozu (slepljivanje, ispreplatenost sa partnerom u svim aspektima života), i straha da će u takvom odnosu biti ugušeni. Prisutna je manje ili više nesvesna ljutnja na partnera što ne čita bolje njihove potrebe (za koje se sami ne zalažu, a vrlo često ni ne znaju koje su).
Osećanja koje osobe sa ovom temom najčešće doživljavaju su anksioznost i krivica. Kada se javi opasnost od odvajanja, anksioznost prerasta u paniku: osećaj da ostaju sami bez povezanosti i podrške, praznina, očaj, zastrašujuća usamljenost i velika teškoća da se sami pokrenu na bilo kakvu aktivnost. Veoma im je teško da se pobrinu sami za sebe. Bes je davno sputan, jer ga osećaju kao jako destruktivan i povređujuć za drugog. Ipak, bes izlazi kroz pasivni otpor u kome se osoba povlači, zaboravlja, ili na druge nesvesne načine odbija ili frustrira druge.
Reči koje im treba da čuju: “Imaš pravo da se odvojiš i da budeš svoj/a. Imaš pravo da misliš na sebe. Možeš da odabereš da zadovoljiš svoje potrebe, bez obzira na to šta je meni sada potrebno. Pružiću ti podršku tako što ću biti pored tebe ako ti zatrebam, ali ti se neću mešati ili preuzeti tvoju aktivnost.”
Kako budu učvršćivali svoj identitet, strah od odvajanja i potreba za simbiozom će se smanjivati. Jer, ako drugi ode, ne ostaje više bolna usamljenost, već ostajem JA, koja/i mogu da se pobrinem za sebe.
Cilj terapije je razrađivanje osećaja sebe (ko sam Ja?) i pronalaženje svog istinskog unutrašnjeg glasa. Potrebno je da vide da izražavanje pravog Ja može da dobije podršku – nekada je za to potrebno izlaženje iz međuzavisnih odnosa i pronalaženje novih ljudi koji umeju da vole, ali pri tom imaju jasne granice, kojima nije potrebno da se brinu o njima, i kojima je odgovor NE korisna smernica, a ne povreda. Pored dozvole iz okruženja, potrebno je da ovi ljudi sebi daju dozvolu na „zdravu sebičnost“ odnosno na to da imaju pravo da se postaraju za svoje potrebe, koje možda ne uključuju drugog. Da dozvole da budu srećni, a bol koji nije njihov vrate tamo gde pripada. Kako budu učvršćivali svoj identitet, strah od odvajanja i potreba za simbiozom će se smanjivati. Jer, ako drugi ode, ne ostaje više bolna usamljenost, već ostajem Ja, koja/i mogu da se pobrinem za sebe.
Autor: Tamara Vidović
Izvor: Zelena učionica
