Pogledah neki film. Film k`o film. Imao je nesrećan kraj. Postoje i filmovi sa srećnim krajem. Zato, nekako najviše volim ekranizacije bajki. Crtani ili ne – znam da je kraj srećan.
A šta je sa životom? Nekako, svi kada se rodimo – plačemo. Ako ne zaplačemo, nešto tu nije u redu. Ako ne zaplačemo, za tren su svi zabrinuti, a kada beba napokon počne da plače, svi su odjednom srećni i – slavlje može da počne. Dobro, plaču posle i roditelji, rodbina, prijatelji…od sreće. Samo mi nikada nije bilo jasno zašto bebe nakon rođenja plaču. Zbog čega? Radi čega? Od čega? Zašto?
Bajka li je život? Dugačka priča sa puno dobrih i loših, pa i nestvarnih likova, u kojoj je prisutna borba između dobra i zla, sa težnjom da na kraju pobedi dobro. Meni je to identično životu. Preslikano. Pa tako neko kada kaže da život nije bajka, ja mu nekako ne verujem. Naprotiv. Ubeđen sam u suprotno.
Svako je gospodar svog života, svoje bajke. Svako svojim postupcima može urediti svoj život, svoju bajku. Uz malo sreće koju daruju Bog ili proroda, u zavisnosti ko u koga ili šta veruje, i dosta upornosti, volje i želje, svačiji život može postati bajka – priča koja ima srećan kraj, u kojoj dobro pobeđuje.
Neka pobedi dobro.
