Zar ne vidite da nismo isti,
da isto nikad nećemo biti?
Vi, večni kô bogovi Olimpa,
a ja, smrtnik običan, grešni.
Zar ne vidite da nismo isti?
Zar ne vidite da dva smo sveta?
Ja svojim svetom slobodno gazim,
a svaki korak – to ponos moj je,
okovan i smeten, al’ mnogo časniji.
– Pravi Prometej on je. –
Zar ne vidite da nismo isti?
Zar ne vidite da nismo isti?
Ja još uvek pravdi se nadam,
kô Odisej što domu je svome.
Lutao dugo sa mnogo žara,
svestan da poslednja umire nada.
Zar ne vidite da nismo isti?
A kad bude došao kraj,
– od života oproštaj bolan i dug. –
i kad duša pođe u Had,
i kroz Letu, konačno, prođe.
U sećanju jedino ostaće
pomisao da nismo isti.
Zar ne vidite da nismo isti?
