Vidiš li, Otadžbino?
Tamni se oblaci nad tobom viju,
suludi snovi postaju java.
Ubice i lopovi heroji su postali,
pa nam drže lekcije morala.
A pravi heroji u blatu prose,
dok uranijumske kiše
nad njima liju.
Od zime, noge im promrzle, bose.
Boga mole za večnu tišinu.
Vidiš li, Otadžbino?
Deca ti odlaze pod tuđe nebo,
iako je uvek najlepše svoje.
Sa suzom u oku gledaju nemo,
misleći samo na nešto bolje.
Čuješ li, Otadžbino?
Dečačić plače,
sestricu malu mu uzeo Bog.
Boli ga duša, sve više, sve jače.
Milosrdni anđeo kriv je za to.
Ne plači, Otadžbino.
Ti nisi kriva za to,
krivi su oni što, od tebe, odustaše
misleći da je konačno gotovo.
K’o feniks iz pepela digni se,
jer put je pred tobom veoma dug!
A ti se narode, ustani i bori!
Za neka nova i bolja vremena,
za neku novu kapiju slobode,
za neki Kajmakčalan novi!
