K’o lane, beše vedar i čio
stari promrzli jelen.
Sretoh negde u kutu šume.
Kaže, srećan je bio.
Dok je još imao vazduh u grudima
reče mi:
Čoveče, ne veruj ljudima!
I bagrem beše snažan i jak,
k’o dnevno sunce što se tu zbilo.
Svud oko njega bilo je dima.
Sa tugom u oku, reče mi:
Čoveče, ne veruj ljudima!
Puče puška, golub se sruši,
preda me pade beo i silan
k’o jesenja kiša sa svim
svojim čudima.
Samo ga pogledah, rekoh:
Znam, ne verujem ljudima!
