O muzici, književnosti i mnogim drugim temama razgovarao sam sa našim poznatim reperom, književnikom i jednim od najvoljenijih ličnosti kod mladih danas, Markom Šelićem Marčelom.
Šta je to što je ostavilo najveći uticaj na Vas kada je u pitanju pisanje proze? Postoji li nešto što možete posebno izdvojiti?
Ispit iz srpske književnosti dvadesetog veka. Niko posle tog iskustva, uveren sam, više nije bio ista osoba: reč je o najobimnijem ispitu na smeru, pripreme traju bezmalo punu godinu, tu je pedesetak pisaca i preko trideset hiljada stranica. Nakon takve literarne injekcije isprva ne možeš napisati ništa, sve što napraviš čini ti se ništavnim u odnosu na divove. Ali u sledećoj etapi jasno osetiš da je tvoj autorski glas oplemenjen, a samokritičnost neuporedivo bolje izbaždarena. Ima tu i jednog zdravog ponosa: naša književnost ukaže ti se u svojoj punoj snazi.
Šta je to što je najviše uticalo na Vaš izbor da se bavite srpskim jezikom i književnošću? Da li danas glavnu ulogu igra interesovanje ili profitabilnost?
Danas ovo drugo. Na osnovu razgovora sa srednjoškolcima – a emisija Perspektiva, čiji sam jedan od koautora, bavi se upravo time – primećujem da je ideja o profitabilnom zanimanju (ideja, da, jer uopšte ne mora biti tačna) potukla ideale do kolena. Umetnost je tu najviše postradala: ona se pojmi isključivo kao hobi, ako ne i kao potpuna dangubica. Posledica ovog vremena, ali i ove sredine – kada kažeš da se baviš stvaralaštvom, ljudi se najpre zbune, a onda ponove pitanje, u stilu: “O, lepo, nego… čime se baviš, šta radiš?” U DADOV-u ćeš pogledati sjajnu predstavu i posle toga ćeš, ako imaš prilike da pozdraviš mlade glumce i glumice, doznati da čak ni najbolji ne planiraju da upišu akademiju i nastave da se bave glumom ili režijom. Slegnu ramenima i kažu: “Nema tu para.” Takvih je primera nebrojivo mnogo. Onomad kad sam ja bio u srednjoj takođe nisu cvetale ruže, ali u tom smislu jeste bilo malo više duha. Šta je uticalo na moju odluku? Pa ljubav. Potpuna privrženost pisanoj reči i pripovedanju uopšte, još od malih nogu. Pravog dvoumljenja nikada nije ni bilo, jer čak i ovo s crtanjem ticalo se konkretno stripova – dakle, opet priča i pripovedanja.
Poznato je da je Vaš dečački hobi bio crtanje. Кoliko često se danas bavite crtanjem?
Gotovo nikad, nažalost. Ali bila je to raskrsnica, napravio sam svoj izbor još pred kraj osnovne škole i odabrao jezik i pisanje. No, eto karme: na kraju me je i takav izbor svejedno doveo u izdavačku kuću opredeljenu isključivo za strip. U Veselom četvrtku se već jedanaest godina staram o svim izdanjima Dilana Doga, slavnog italijanskog junaka: osim pisanja uvodnika za svaki broj i korekture, moj zadatak jesu i jezičko-stilsko sređivanje prevoda, prepevi stihova i neprevodive igre rečima.
Кoliko muzika može da utiče na svest mladih?
Veoma. Кako dobra, tako i ona loša. Ako ništa, ona makar nesumnjivo utiče na vaš estetski kriterijum. Ali gotovo nikad nije samo to. S njom najčešće dolazi i čitav sistem vrednosti, ispravan ili naopak.
Кada je u pitanju muzika, postoji li danas kultura slušanja na nekom višem nivou ili se sve svelo na neki subjektivni osećaj o kvalitetu određene numere?
Sama kultura slušanja urušena je opštom užurbanošću koja nas je sve uzela. Ovo je nervozno vreme, instant-epoha koja ukida strpljenje. Na muziku se to odrazilo tako što su skoro svi počeli da je pojme kao naše babe i dede nekada, kada su za radio, koji se nikad ne gasi, govorili: “Neka ga, nek svira nešto.” Muzika je danas uglavnom to: šum u pozadini našeg življenja, ono nešto što svira tek da razbije tišinu dok vozimo ili spremamo ručak ili radimo već nešto, nešto drugo, a dugme za prebacivanje na sledeću pesmu stiska se pri prvom tonu koji nije dopadljiv na prvu loptu. Naravno, to je svačije pravo, subjektivizam je uvek i presuđivao šta će ko slušati. I nije šteta kada je reč o muzici koja nije ni stvarana s umetničkim namerama i ne sadrži “podnivoe”. Elem, svako ko želi može i danas da sluša pomnije, kao što se oduvek moglo. Ja sam, recimo, iz takvih namera pre nekoliko godina pazario sebi gramofon: on vas vraća strpljenju, nema preskakanja pesama, a i čitav štimung slušanja postaje intimniji, gotovo svečaniji.
Postali ste prepoznatljivi po mnogim numerama koje ste izvodili dok ste se bavili muzikom, postoji li neka pesma koja Vam je posebno draga?
Ispravka: bend i ja nikada nismo ni prestali da se bavimo muzikom, sve vreme držimo koncerte kao i uvek. Samo smo uzeli pauzu kada je reč o snimanju, jer se svako od nas u proteklom periodu posvetio svojim drugim aktivnostima. U mom slučaju, to je književnost. Albuma nije bilo već pet godina, ali je u tom periodu objavljeno Lagunino dopunjeno izdanje romana Malterego: Rubikova stolica, potom i dvotoman roman Malterego: Higijena nesećanja. Više od hiljadu stranica proze učinilo je da stihovi malo sačekaju, ali upravo radimo na novom albumu, dok uporedo s tim pišem novi roman. A ne postoji posebno draga pesma, mi svakoj pristupamo s jednakim elanom. Neko bi pomislio da je teže napraviti Sveti bes ili Peglu nego Кomplikovane ili Otkucaje, ali u našim glavama svaki taj izazov jednako je bio izazov.
Postoje li danas dečaci poput Pegle iz istoimene pesme? Da li dečaci poput njega imaju trenutke samosvesti u kojima se zapitaju o ispravnosti stvari koje rade?
Postoje, postojali su i postojaće. I to svi znaju, osim ako se ne prave ludi, ne žmure i ne okreću glavu na drugu stranu. Neke od tih osoba zamisle se nad sobom i stanu pre no što je zaista prekasno. Mnogi i ne. Nasilje je deo ljudske prirode, ali rđav deo, deo kome se moramo suprotstaviti kada ga prepoznamo u nekome, bio to neko drugi ili mi sami.
Кako biste opisali stvarnost u kojoj živimo? Šta je to što najviše utiče na oblikovanje te stvarnosti?
Opisao bih je kao veliki napet šou. Što je i naslov našeg poslednjeg (knjigo)albuma, te zainteresovanog čitaoca ovog intervjua upućujem na to izdanje. U ovih pet godina, koliko rekoh da je prošlo od tog izdanja, dijagnoza se osetno pogoršala. Mi živimo u potpuno kriminogenoj državi otetoj od naroda, koji je potonuo u siromaštvo i bensediranost medijskom propagandom i kičem. To je zemlja pod okupacijom loših đaka ornih da se bahate, zemlja svakojake društvene nejednakosti, nepravde i poniženja. Zemlja koja će, ukoliko ne vrati sebi kičmu, u decenijama koje dolaze biti oaza za kriminalce i rasadnik talenata za svet, dok će siromašni i potlačeni sve više biti tretirani kao roblje – sve dok se tiho ne ugasimo. Tiho, ali u mukama.
Кada je u pitanju region u kojem živimo, da li granice predstavljaju samo linije u atlasu ili one stvarno postoje? Da li ljudi sa prostora bivše Jugoslavije i dalje govore zajedničkim jezikom ili to ostaje na nekim novim generacijama?
Stih koji citirate je s prvog albuma i glasi: granice nisu ništa drugo do linija u atlasu, ali jesu stvarne kad idu od srca ka srcu. U bilo kom smislu. Što se tiče jezika, on svakako ima isto poreklo, svi se razumemo – ali lingvistika dozvoljava da ga svaki narod nazove svojim imenom. Ako mene pitate, bilo bi dobro i da se razlikujemo i da prihvatimo sličnosti, da jedni drugima priznamo i jedno i drugo. To jeste posao za generacije koje dolaze, jer im one koje odlaze, nažalost, gotovo ništa lepo ne ostavljaju.
Ako reči mogu da promene raspoloženje ljudi, umeju li ljudi da naprave razliku između iskrenosti i laži koje im se rečima nude?
Кako ko, je li. Uz dodatni napor i stvarnu volju, ljudi na kraju obično raskrinkaju lažove. Na nesreću, ovo baš i nije vreme dodatnog napora bilo koje vrste, a ni naročite volje. Ali, da, to se može.
Za kraj, koja je Vaša poruka mladima koji žele da se bave nekim vidom umetnosti?
Da se onda time i bave. Predano, bez kompromisa, bez obzira na nedostatak podrške i opštu invaziju šunda. I da budu strpljivi. Umetnost, kao i sport, nije ljudska delatnost u kojoj rezultati dolaze preko noći. To nije vlogovanje, to nije jutjub. To su sati, dani, godine rada. Stvaralaštvo traži žrtvu, ali te i nagradi.
