Zapažam revnosno..
Unosim kišobran u sobu.
Svoje nesnosne sreće,
Vidim slike i mrtvo drveće,
Urezbarenih linija na ormaru.
Niko nema hrabrosti da progovori
Umesto četiri zida u sobi bršljena.
Gde karikature svoga crteža opisujem
Nosim obešene na Venerinom zidu.
Navikao sam da budem pred ogledalom,
Neprimetan pred obeliskom svetlosti,
Dok se drugi ljube i zabavljaju dosadom.
Menjam sanovnik zvezdi padalici,
Što mi šapuće tiho na uvce.
Dok strunama osluškujem muziku,
Bez nota i violinskog ključa.
Spreman sam da menjam svet
Nesavršen iz korena džungle
Užarenog asfalta arogancije
Gde čovek ne liči na čoveka?
