Ti si misao tame oka
za let blistavih snova,
zrelo vino i lekovita travka
sa vrleti planinske
za ples raspusnih svitaca
kad zaboli život.
Miriše iz oka ti proleće,
livadsko bokora cveće
a ruke se granaju u voćke,
polen sna ih plodi
da rastu i zru i
slasni sok liju.
Sok njihov niz grudi teče,
u vrelo neuvrelo sipa
dok misli pevaju i plešu
na livadi rascvaloj
gde bele rade lati rasipaju
i beli tepih snova zasipaju.
Pahulje krhkog maslačka
vetar po grudima veje,
zlati se inje na suncu,
leti do osmehnutih ptica,
pevaju o dve planinske reke
koje su tok ulile u kamen.
Sunčeva ruža nasmejana
jutro zasipa zlatnim latima
i osmeh krade sa usana.
Ne budi me sunce varljivo
da sanjam još hoću –
jer san je najlepša stvarnost!
