Vrelo je avgustovsko jutro.Čuje se muzika nemirnog toka brze planinske reke koja dopire u baštu punu tek raspupoljalih ali i uvelih crvenih ruža. Tu oduvek pleše vetar juga a korak jedne žene nečujno luta. Lice joj je zamišljeno dok je vetar miluje po kosi i grudima. Kosa vijori a grudi se stežu, malo od dodira vetra ali više od mirisa ruža. Taj vreli vetar tek raspupoljale latice suši i ni sve vode planinske reke ne bi mogle napojiti punu baštu kao krv crvenih ruža ‒ i polako, sasvim polako lati se suše i lome, a krv njihova se gruša i okameni, pa je kamenjar sve gušći. Led, sunce i kiše boje svaki kamen.
Nemirni južni vetar prati i greje tihe korake žene. Pogled joj luta po kamenjaru po kojem gušteri trče i svaki kamen grle. Toplo je i brzi su, donose senke sreće ali i tuge, senke iz njenih prošlih života. Žena se saginje i uzima kamen zlatno – crvene boje. Na njemu gušter spava, polako ga prigrli u krilo, a ostali gušteri se razbežaše. Vreo je i oblika srcolike rozete, a izbrazdan je belim magličastim šarama. Bela mreža je šifra koju samo ona razume. Priroda je sveznajuća i moćna ‒ razmišlja ‒ a čovek je samo čestica sveukupne mudrosti. Suza je neposlušna, kliza i pada na kamen na dlanu. Trag je neizbrisiv! Vetar je nežno miluje, suši suze i tragovi nestaju sa lica. Ostaje samo jedan uklesan kapljom na lati rozete ‒ za večnost. Polako ga spušta među ostale i tiho, zaneseno zapeva pesmu čije note samo ona zna a eho daleko odzvanja ‒ u njen prošli život.
Korača dalje dok kruni se dan, suton ga polako osvaja i noć zvezdama zaogrće mirisnu baštu sada već uvelih ruža. U kamenjaru su se gušteri skrili i miruju. Senke zvezdane je grle i svojim filigranima joj prekrivaju lice. Moćni san ženi spušta kapke i novi crveni ružini pupoljci zru do jutra.
Ples vetra ne prestaje. Večan je!
