Dobrivoje je dugo, zamišljeno, blago suženih kapaka, gledao ženu u poluležećem položaju na ivici francuskog kreveta.
— Hladno mi je, hoćeš li početi — Krinka je zavodljivo izvila svoje zanosne obline.
— Ugrejaću te — krajičkom usana se nasmešio, prišao joj polako, pogledom lutajući po nagom telu prekrivenom samo sa nekoliko velova.
Ćutala je i maglenim očima upijala sjaj oka visokog, blago prosedog, malo punijeg čoveka izrazito širokih ramena, mišićavog tela ispod neboplave tesne košulje i uskih farmerica. Imao je tamne, prodorne oči koje su i pri prvom susretu u njenom stanu ostavile poseban utisak na nju. Lako je ubedio da pozira. Sad su joj sekle otpor.
Zašto da ne, obećao je, postaću slavna — blesak davnašnje želje je odlučio.
Polako se razodevao. Muški striptiz! Nadaren je — očekivala ga je s knedlom u grlu. Bez reči je kleknuo, klizeći rukom niz mekotu oblina i počeo je maziti od stopala. Mrmljao je nešto što nije razumela, glasom je milovao i srsi su joj prolazili celim telom. Pogled žeravih očiju nije mogla podneti i zabacila je glavu da samo oseća lutanje prstiju i vlažan trag usana koji se vešto i polako peo preko glatke kože bedara i stomaka do nakostrešenih grudi, vrata, usana, podivljale kose. Školjka joj je igrala dok je sve strasnije ispijao belinu kože i svojom muškom snagom je milovao. Veštac je potpuno osećao, znalačkim dodirima je dražio, i čekao. Siromašnog iskustva stidljivo se predavala zahtevima iskusnog muškarca. Silno je želela da je uzme što pre ali se uzdržavala da to pokaže. Drhtavicu tela nije mogla zaustaviti. Šaputanjem joj je uranjao u um i lomio stid.
— Kaži, kaži… — nadvijen nad njom, razvijenom na narandžastom prekrivaču kreveta, vrelim dahom je zahtevao i mehurići stida su pucali, oslobađali jezik, raspusnost ženke. Utroba joj je gorela, reči su tekle, tražila ga je, izvijala se prema čoveku kojeg je pre nepun mesec dana upoznala. Likovao je. Uzeo je naglo da je zaječala. Sve je nestalo iz vidokruga, vazduh je drhtao, oluja je nosila dva tela koja su se nadjačavala u jarosti želje i bestidnosti traženja.
— Ahhh… — zašumilo joj je iz grla u trenutku kad su zvezde zaigrale oko nje.
Odvojio se naglo od malaksale žene, kao da se ništa nije dogodilo, ostavio je kao ispijenu čašu, pažljivo je pogledao i potpuno go seo za štafelaj. Pokušala je da ustane ali je naredba presekla.
— Ne miči se, sad si spremna — uzeo je paletu i brzim pokretima, mirno gledajući čas u zaprepaštenu ženu čas u platno, počeo slikati.
— Mislila sam…Ti… — osetila je pustoš u sebi, suze su grunule.
— Ne ustaj, ponovićemo — naredio je. — Hoću taj izraz lica da ulovim. Čudesna si.
— Na šta ti ja ličim — siknula je, skočila, drhtavim rukama na brzinu obukla haljinu, pokupila svoje stvari i jurnula iz stana.
— Hej, smiri se, srećooo — pokušavao je zadržati.
— Nećuuu doći, nećuuu, nikad višeee — vrištala je i izjurila iz stana.
— Doći ćeš, srećo, stari sam ja vuk — orio se raskalašeni smeh iza nje.
Kako je došla kući nije znala. Istuširala se i skuvala kafu da se smiri. Šta mi bi da se ovako predam. Vredi li slava ovakvog poniženja? — nije mogla razumeti sebe. — A bio je tako drag, pristojan. Samo je hteo da mu poziram! A šta sam ja htela?! — vrtlog misli je osvajao.
Slike od pre nekoliko sati su joj jasno igrale u svesti, posebno osećaj užitka, blesak nikad tako snažan. Sladak je put do trona — bes se stišavao a želje sve jače počele rojiti.
Zazvonio je telefon.
— Da — tihim baršunastim glasom je odgovorila.
— Malena moja, dođi sutra, dođi kad želiš, tvoje telo je simfonija, hoću da te ovekovečim, da ti se dive. Tvoja slika će jednog dana biti u muzeju. Posebna si — i on je šaputao.
Opet je osetila drhtavicu, želju za njim muškarcem ali i za svim što joj je ponudio. Spojiću dva dobra, ali neka malo čeka, nek me opet zove. Zagrizla je seda glava — samozadovoljno je zaključila prelazeći rukom preko svog lepog tela.
Ali, nije zvao. Ćutao je, a ćutanje je lomilo. Zašto me ne pozove ponovo — počela je brinuti. Devet dana kasnije, baš kad je odlučila da ga poseti, stigla je kratka poruka: Dođi. Sva srećna skočila je, brzo se obukla i odjurila do njegovog stana. Biću pokorna, naivna devojčica. Ne smem propustiti ovakvu šansu — potvrđivala je već donetu odluku i pritisnula zvono. Otvorio je posle dužeg vremena, nasmejan, go do pojasa i s paletom u ruci. Pogledao je iznenađeno:
— Otkud ti? — polio je rečima kao ledenom vodom.
— Pa, pozvao si me — zamucala je.
— Uh, greška, ali uđi kad si već tu — nasmešio se zagonetno i uveo je u dnevnu sobu.
Ušla je i zaledila se od prizora koji je ugledala kroz širom otvorena vrata spavaće sobe. Na francuskom krevetu je ležala potpuno naga devojka prekrivenu velovima, krupnih kao gar crnih očiju, lepog lica uokvirenog dugom talasastom kosom. Crnka je nezainteresovano pogledala. Zemljo, otvori se! — ljubomora je preplavila i izjurila je kao nedozrela šiparica.
— Heeej, gde ćeš, hoću da te upoznam sa Rajnom, studentkinjom slikarstva — vikao je za njom. Činilo joj se da je čula i smeh.
Ridala je putem do kuće, osuđujući sebe i svoju glupost. Kraj! Kraj! — besnela je povređena joj sujeta. Ali ne sme biti kraj! Ne sme! — žeđ iz nutrine je kljucala.
Ušla je u stan, sručila se na fotelju a u slepočnicama je tutnjalo. Brzo je našao zamenu. Mlađana Rajna pod velovima, poješće moj kolač, ta… gde je nađe — osećaj izgubljenosti je osvajao. Setila se reči da je poruka greška, a nije, znala je. Zašto me pozvao!? Možda ipak želi… Ponela sam se kao dete. Bože, šta je sa mnom? Razmišljaj! Razmišljaj! — zbrkane misli su se slagale ali drhtanje ruka nije mogla zaustaviti.
Pustila je Betovenovu 9. simfoniju, šćućurila se na krevetu i udubila u razmišljanje, sećanje i klicu želje da iskoristi slučajno poznanstvo s poznatim slikarom.
***
Upoznali su se na izložbi slika Nadežde Petrović. Stali su istovremeno pored platna Pejzaž sa crvenim nebom. Zadivljeno je gledao od glave do pete.
— Lepi ste kao Đina Lolobriđida, mladi ste, ne znam da li ste čuli za tu italijansku glumicu — govorio je pogleda zaustavljenog na bledilu zanimljivog joj lica i jezernim očima.
— Čula sam, i gledala njene filmove — nasmejala se oslovivši ga imenom.
— Ooo pa vi znate ko sam — širok osmeh mu je ozario lice.
Posebno se iznenadio kad mu je rekla da je pre godinu dana diplomirala na Akademiji likovnih umetnosti, da odavno slika, ali nije izlagala.
— Pozovite me ili dođite kod mene da vidim vaše radove — predložio je uporno je gledajući u oči.
— Dođite vi kod mene, sutra, da ne nosim slike, većina je velikog formata — sva uzbuđena ga je pozvala.
Ceo dan je osećala strepnju, nije mogla verovati da poznati umetnik dolazi kod nje i da se interesuje za njena dela. Obukla je bordo haljinu koja je otkrivala lepe listove i kolena, blago dekoltiranu, diskretno je isticala belinu kože i oblinu malih čvrstih grudi, skupila svoju svilenu plavu kosu otkrivajući nežnu liniju dugog vrata, blago se našminkala, i čekala. Bio je tačan. Doneo joj je jednu crvenu ružu. Seća se zadivljenog pogleda muškarca, hvale priznatog slikara za njen dar, nekoliko dragocenih saveta, i smele ponude da mu pozira, a za uzvrat će joj pomoći i omogućiti prodor u krugove umetnika kojima je, po njegovim rečima, pripadala. Poverovala mu je i prihvatila, iako teška srca, a kako ne bi kad je govorio kao da joj čita misli i odagnao sve nelagode, a obećanjima probudio htenja. Prvi odlazak kod njega je protekao u lepom razgovoru, pričali su o umetnosti, pokazivao joj je svoje slike, a posle druge čaše Vranca prešli su na ti. Bio je veoma pristojan, izrazito inteligentan i vrcavo duhovit, a tamne oči su bile upečatljiva i posebna priča. Slušala ga je pažljivo, pričala mu o svom studiranju, roditeljima koji su daleko i retko ih viđa, snalaženju u velikom gradu, profesorima, omiljenim slikarima, virtuozima klasične muzike i džeza, i vreme je začas proletelo. Kad je odlazio blago je zagrlio i poljubio u obraz, kao stari dobri prijatelj.
***
Sećanje joj je pojačalo glavobolju i suze su potekle. Svesna je da je u njemu videla mogućnost ulaska u svet poznatih i pitala se šta je on u njoj video, umetnicu ili ženu, ili oboje. Ne smem ga izgubiti! — zadremala je plačući i razmišljajući kao da reši ovu neočekivanu situaciju.
Zora je tek rudela kad se, posle košmarnog sna, probudila. Ustala je, stavila vrapcima mrvice na prozor i dugo gledala izlazak sunca. Odluka je sazrevala a snažna potreba u njoj je prelomila šta tačno treba da uradi. Obavila je jutarnju toaletu, pažljivo se obukla, našminkala, namirisala, stala pred ogledalo i škiljeći se posmatrala. Nasmešila se ženi koju je videla. Damo, ubojito ti je oružje! Sad u pohod! Do pobede! — salutirala je uz šeretski osmeh i krenula.
Dugo je zvonila. A šta ako nije sam? — kratko je blesnula strepnja. Otvorio je mamuran, razbarušene kose, samo u donjem vešu.
— Dobro jutro, dobri moj — tiho je zašumela glasom.
Rastreznila ga je slika žene raspuštene nemirne kose u tesnoj crvenoj mini haljini, zanjihanog tela s rukama na bokovima, i neke čudne magle u očima.
Zgrabio je za ramena, uvukao u stan i bez reči su se splele dve bestidne želje, dve prave prirode kad padnu maske.
— Osetio sam te ovakvu, u sjaju tih jezera, moj krine crveni, znao sam, znaooo— dahtao joj je na uvo osluškujući njen raspukli zahtevni glas, zahtevajući i on još i još do vriska koji im je osunčao dan.
Često su se viđali, voleli jednako žestoko, i posle tri meseca slika je bila završena, slika žene prekrivene velovima ispod kojih se naziralo raskošno telo sa licem anđela i pogledom đavolice. Nazvao je Krin ispod velova. Dugo je gledao blago skupljenih kapaka.
— Ovo je jedna od mojih najboljih slika, nadrasla je i početnu zamisao. Ulovio sam tebe pravu, to tvoje nešto, nešto…
— Da, to sam ja kad sam s tobom, ispunio si sve moje želje — mazno mu je rekla. I još ćeš ispunjavati — nemo je blesnulo u mačkastim očima.
— Ti si moj anđeo — nastavila je šaputanje ljubeći ga u oči, lice, usne, privijajući se uz njega mačje meko dok mu je dugo ispijala, dražila vrat, to je voleo.
— A ti moja đavolica — milovao joj je leđa i sve čvršće je privijao sebi.
Voleli su se snažno ali nežno, polako, ispunjavajuće, prošli su brzake.
Posle pet meseci je imala svoju prvu izložbu i uzbuđenje pred prvo izlaganje dela urezalo joj se neizbrisivo u dušu. Obučena u klasični teget kostim sa belom košuljom, kosom vezanom u strogu punđu, samo neprimetno našminkana bila je velika suprotnost ženi sa slike. Kad bi znali! — vragolasto je pomislila gledajući špalir posetilaca i osluškujući komentare. Prodato je nekoliko slika, među njima i Krin ispod velova za pozamašnu sumu. Dobrivoje je angažovao i dva novinara koji su detaljno pisali o događaju, a imala je i povoljne kritike. Znajući da ima jake veze, pitala ga je da li su kritičari pisali svojom ili njegovom voljom. ali nije hteo da razgovara o tome.
Svojom neposrednošću i srdačnošću je stekla naklonost imena koja su joj otvarala vrata u sve prestižne krugove. Dobila je i nadimak Krin koji je zainteresovao muškarce kao i slika koja je često bila na naslovnicama skoro svih tiražnih časopisa. Kontroverza dame sa slike i nje je budila neverovatne priče i pisanja. Nije ih komentarisala.
— Neka pišu, to je besplatna reklama, lepo moje — Dobrivoje je bio zadovoljan.
Samo njoj svojstvenom toplinom i daljinom mamila je i imala mnogo udvarača. Birala je pažljivo samo poznata imena, ali ni za koga se nije osećajno vezala.
Umešnost korištenja sopstvenog dara, veze sa značajnim imenima, tajanstvenost i glas u novinama, znala je, recept su za uspeh i sve što on donosi mudroj i lepoj ženi.
Povremeno je o njoj pisala i žuta štampa jer su paparaci lovili svaki korak već poznate slikarke i trenutnih pratilaca, ponekad mnogo mlađih od nje. Na sva pitanja vezana za privatni život imala je uvek isti odgovor, blagi tajanstveni osmeh i pogled Krina ispod velova.
Sa Dobrivojem se i dalje viđala, ali ređe. Oboje su imali značajne veze i bili korisni jedno drugom. Znala je da još uvek slika mlade žene, i to joj nije smetalo. Ona je iskoristila svoj trenutak. I nadogradila ga mudrošću.
— Gramzivice jedna, uspela si! — čestitala je sebi glasno se smejući.
Dobri moj, neugasivi svetlac među svim lepim i manje lepim tajnama — često je, u samoći, razmišljala o danima kad mu je pozirala, o svemu čemu je naučio, što joj je svojom posebnošću doneo i utemeljio. Bio je i ostao neponovljiva slatka tajna, ukorenio se u duši. Da li je to bila ljubav ili nešto drugo? — nije znala odgovor.
— Živeo, srećo moja! Lepi moj anđele i dobri moj đavole! — samozadovoljno se smešila u tišini svog doma podižući čašu Vranca negde prema svetlacima u noći.
Verdijeva Vinska pesma je razigravala misli. Telefon je zazvonio. Neko je čuo njene želje.
