Gorčinu buđenja
slutnja stihije prene,
rujnobojne blede iskre,
slap u meni buk stišava,
a slike lete ko oreol,
slažu se u riznicu duše –
bogatstvo u siromaštvu spi.
Jutro je sjaja zimovita,
a u saću proleće plače
puno pupoljaka suvih,
puno sanja i sećanja,
puno rađanja i umiranja,
puno mene koje nema više –
izranja sunce tiho razborito.