U autobusu sedam pored žene u crnini. Pred nama je dug put i počinjemo razgovor. Putuje u rodni grad, ja na more. Nestrpljiva sam, tek mi je osamnaest i prvi put letujem bez roditelja, s dečkom.
— Tvoje oči pričaju — kaže mi Marija, moja saputnica.
— Ljubav je najslađe i najgorče voće — nastavlja prijatnim glasom.
Gledam je u čudu.
— Objasniću ti drago dete, mlada si, pažljivo slušaj, možda će ti zatrebati savet, da se setiš i primetiš na vreme. Ana nije — lepo lice se smešilo.
Marija je započela istinitu priču o svojoj najboljoj prijateljici.
— Upoznale smo se slučajno, a da li postoji slučajnost? Da li su događaji samo poznate posledice naših zabluda? — počela je tiho.
Primetih joj sjaj u oku, da li suzu ili odsjaj sunca nisam bila sigurna, ali nešto u njenom držanju me pretvori u pažljivog slušaoca. Da li je naš susret slučajnost? Možda mi je trebala ispričati ovu priču — zamislih se.
***
Nedelja je, kasno posle podne. Ana je upravo došla s mora. Žarko želi da spere so sa kose i tela i da uživa u talasanju sećanja do sutrašnjeg dana. Zvoni telefon, Hana zove.
— Hajdemo u Albatros.
— Umorna sam, draga Hana.
Ali, Hana je uporna.
— Simpatija će mi večeras biti sam na igranci. Devojka mu je na putu. Eto prilike da ga smotam.
Nije joj se dopao ton i razmišljanje ali popušta. Na brzinu se istuširala, splela svoju dugu crnu kosu, obukla mini haljinu, crnu sa šarenim ružama. Mladost je pobedila umor jer zaljubljena prijateljica zove.
Hotel Albatros ima prostranu šljunkovitu baštu i okrugli podijum za ples. Muzika je živa a bašta prijatna i posećena. Sretoše Sonju i Žanu i njih četiri uploviše lakim korakom mladih srna kroz ulaz hotela u nežne tonove muzike i očekivano uživanje. Sele su za sto u centru bašte. Ana, ipak malo umorna, luta pogledom i želi da se ovo veče što pre završi. Hana, ugledavši svoju simpatiju poskoči na stolici i raspriča se. Sam je, jedina joj je želja da ga upozna.
— Eh, šta ti učini ljubav — drugarice joj se smeju.
Muzika za ples počinje. Momak lep, prijatan dolazi po Sonju, drug je sa fakulteta. Odlaze nasmejani do podijuma.
— Molim za ples — Ana čuje glas iza leđa.
Okreće se, plav, visok mladić zelenih očiju, lepo građen, u zelenoj košulji i svetlim zvonarama gleda je s osmehom. Ne voli plavce, ali ustaje iz pristojnosti. Otplesaću jedan ples – razmišlja. Ali uporan je i plesovi se nižu. Privlači je sebi, ona se odmiče, neiskusna nežno se odmiče, to ga zabavlja, tiho priča i smeška se. Protiče i ističe vreme i stiže sat za polazak kući.
— Da te otpratim? — pita plavi.
— Ne hvala, imam društvo — odbija i odlazi srećna što se završilo veče.
Zatiče prazan sto. Kada su otišle? Zašto se nisu javile? — oseća neprijatnost, stoji sama usred bašte u noćnom satu.
— Da te ipak otpratim kući? — šumi glas iza leđa.
Pristaje i započinje svoju sudbinu.
Dopratio je kući i želeo poljubac, ali vragolanka je pobegla. Hvala dragom Bogu da se završilo veče — mislila je ne sluteći da je to veče bilo početak njene životne priče. Retko je izlazila. Imala je dobre i stroge roditelje a još nije napunila osamnaest godina. Dozvoljavali su joj izlaske sa starijim devojkama kao što je bila Hana, a ona je ostavila samu u noćnim satima, kao i Sonja i Žana. Izgubile su se bez pozdrava. Da li bi drugačiji tok nešto promenio? Da li postoji sudbina? — Ana se godinama kasnije pitala.
Plavog je srela posle sedam dana kada je izašla na korzo. Šetala je sa drugaricama i on se stvorio pred njom. Uporno je molio za zajedničku šetnju i pristala je. Tek tad je saznala da se zove Zoran. Rekao je da je čekao svako veče da se pojavi na korzou. Mislila je prošetati samo jedan krug a započela je svoju životnu priču. Svaki njegov pogled, dodir, svaka reč su pokazivali nežnost i želju. Prijatan, dobronameran, darežljiv, sa zaštitničkim stavom muškarca prijao je Ani. Nije joj smetala razlika u godinama. Strujale su slutnje i krv mladosti. Zoranova nežnost i dodiri su slamali njen otpor i razlistavali nežni cvet prve ljubavi.
— Moja si, poželeo sam te istog časa kad sam ugledao da ulaziš u baštu — šaputao je srećan.
— Ja sam samo svoja — smejala se.
Voleo je njen smeh i pričao šale da je nasmeje. Osećala je njegovu iskrenost, toplinu čiste duše i to je osvajalo.
— Ja imam samo tebe i moje knjige — zelene oči uranjaju u tamne i nestaje i poslednji otpor.
Ljubav je planula. Sve Zoranove misli su bile upućene Ani. Ni tren je nije ostavljao samu. Uživala je u čarima prvog leta osjećanja, mlada, neiskusna, zaljubljena i voljena, on joj se celim bićem predavao. Mesečnu stipendiju je potrošio da joj za rođendan kupi zlatne naušnice i bezbroj drugih poklona. Nije volela nakit ali je probušila uši da može nositi njegov dar. Taj mesec je danju naporno radio preko studentskog servisa da obezbedi sebi egzistenciju. Uveče su izlazili na igranke, u kino i duge šetnje.
Drugo leto njihove ljubavi provode nekoliko nezaboravnih dana avgusta u malom primorskom mestu, skriveni od radoznalih pogleda. Poklanja joj zlatni lančić sa priveskom na kojem je ugravirano: JA LjUBIM TE. Sreća ispunjava dva bića koja se vole i ljubav ih stapa u jedno.
Pevao joj je balade a posebno nežnim glasom i blagim pogledom Arsenovu Bićeš uvijek moja. Sve reke njene razigrane mlade duše su se ulivale u ta dva jezera, nije još znala da sjajna površina ima svoju tamnu dubinu. Predala je svoje srce u žar iskrene ljubavi, ali i u kandže poroka.
Bili su poznati par u malom gradu gde se sve zna. Upozoravali su je ali nije verovala jer nije ništa primećivala. Skrivao se vešto i čuvao njenu ljubav. Da li je to bila prevara iako me voleo? — često se kasnije pitala.
Istina, ponekad bi malo posumnjala. Ljubav je sila najjača i sve pobeđuje — srcem je razmišljala i ćutala.
Početkom treće godine njihove ljubavi Zoran je diplomirao. Zaposlio se i odmah zaprosio Anu. Venčali su se. Uređivali su svoje gnezdo i dosezali nebo. Vreme je teklo i postali su roditelji blizanaca, dečaka i devojčice. Sreća im se smešila, voleli su se, i voleli su plodove svoje ljubavi.
Ali, neumoljivo su izranjali nemiri i prizemljivali ljubav, cvet koji je neotporan na poroke, gubi latice polako i sigurno. Ana je to iskusila. Zoran se menjao. Njegova ljubav nije ali porok je uzimao maha. Posle rođenja dece prestao je i da se skriva. Znala je gorku istinu. Sve češće je ostajao posle posla s društvom, i nije znala kada i kakav će se vratiti.
— Zašto to radiš? Molim te, nemoj! Uništavaš nas! — govorila mu je i molila ga sklopljenih ruku i sa svom ljubavlju kojom mu se predala.
Smiri se kratko, dirnut njenim bolom, pa opet u krug, večiti krug molbi i obećanja, jači je porok od njega, jači je od njenih suza, jači od ljubavi. Kad je izgubljen zove Anu, samo Anu.
— Hoću moju ženu, dovedite mi moju ženu.
Uvek je dolazila, pomagala mu. Tada je srećan, miran i pokoran pristajao na sve što je zahtevala, pa onda opet u krug. Ana je izgubljena, prevarena, sama. Voli ga i nestaje je. Borba traje bezuspešno. Posle nekoliko godina prestala je da moli, povukla se u ćutanje. Neka radi kako želi, ja ću da trpim, ojačaću — odlučila je. Ne može otići jer zna da je on izgubljen ako ode. Da li je to bila istina ili zabluda nikada nije sa sigurnošću spoznala.U zamci je njegove potpune ljubavi ali i svoje osjećajnosti i dobrote. To su nežni cvetovi a zarobe kao čelik. Ugađala je Zoranu i živela za svoju djecu, bila su joj radost i snaga. Pevala im je uspavanke koje je sama izmišljala. Voleli su ih i kad su porasli. Pisala je dnevnik, samo je on znao njen bol i bio štit od života, reka koja bi je ugušila da nije istekla. Ispisane stranice je cepala i bacala da ih neko ne nađe.
Deca su odrasla i osamostalila se, a ona je i sa Zoranom ostala sama. Volela je samoću, odmarala joj je misli a želje su odavno nestale. Utonula je u sebe, u svoje pisanje, u svakodnevnicu.
Godine otiču, ponekad se smeju, češće plaču. Na njenom licu je večiti zaleđen osmeh pomirenja sa životom, kakav god bio i do kraja.
Moja Ana je postala senka skrivena među zvezdama, sa osmehom sunca u očima, tihim plesom nespokoja u nedrima i večitim pitanjem životu: Zašto!
***
Marija je poslednje rečenice izgovorila tiho i ućutala. Gledala sam joj lice u polumraku autobusa, blistave oči i ruke sklopljene kao za molitvu. Napokon se okrenula i majčinski me pogledala.
— Dete, iako pogrešiš, budi zahvalna Bogu što ti je darovao najlepši osećaj Ljubavi. To iskustvo vredi i patnje.
— Gde je sada Ana? — pitala sam dirnuta pričom.
Nije odgovorila. Nisam ponovila pitanje.
