Prikrada se noć.
— Ne idi dalje. Ne idi dalje — jasan glas je opkolio Milu.
Izvor mu nije znala. Okretala se ali nikoga nije videla. Koračala je kroz šumu sa priličnom nelagodnošću jer se noć polako zgušnjavala.
— Kako sam se našla u ovoj situaciji? — s ljutnjom je razmišljala o svojoj burnoj vezi s Vladom.
Trajala je tri godine. Često su putovali i posećivali živopisna mesta u kojima nisu bili. Bio je uspešan fotograf i uz njega je zavolela i naučila dosta o fotografiji. Posebno je volela da slika mikro svet. Imali su divnih zajedničkih dana, ali i onih koje želi da zaboravi.
Sada luta sama bez fotoaparata, s iglicama od njegovih reči u duši. Žestoko su se posvađali, a često se svađaju. On je impulsivan čovek, nema kočnice kad se naljuti, uobičajeno je vikao s puno psovki i uvreda i besna je izjurila iz kuće kao i pre, više i ne zna koji put.
Kad je povredi, osetljiva kakva je bila, besciljno bi i dugo šetala da se ohladi. Znala je da je to mana ali protiv sebe nije mogla. Molio je kao i obično da ne ide, vikao za njom i bio neuobičajeno nežan kad bi video njeno odlučno lice, ali nije vredelo. Jarosne reči su je bolele, rovarile po duši, odzvanjale u ušima.
Kako je došla do ove šume nije znala. Seća se da je sela u prvi autobus i zamišljena stigla do poslednje stanice na kraju grada. Izašla je i koračala nasumice preko livada, preko nekog mosta, pa kroz šumu. S njom su koračali njena osetljivost i bes.
— Zato sam i zalutala, šta će meni ovo u životu. Nikad se on neće promeniti — razgovarala je sama sa sobom a nešto ledeno je pritiskalo u grudima.
Nije ponela ništa što bi joj sada pomoglo. Hodala je i nastavila razgovor s nevidljivim Vladom. Rekla mu je sve što joj je u duši jer on u svakoj svađi vređa, a ona ćuti i skuplja u sebi otrov, ali mu nikada nije u lice izgovorila uvredu. Samo bi izjurila i šetala, šetala….i onda se vrati, pomire se i opet isto. On se izvini nežno s puno ljubavi, obeća da se nikada više neće tako ponašati, da će o svemu mirno razgovarati, ali se ne menja. Voleo je, osećala je to i volela ga je. Ali, ljubav nije dovoljna za stabilan i miran život.
Obuzimao je sve veći strah. Čula je pesmu ptica, huk sove, sve noćne zvukove šume, nekad tiše, nekad jače a nigde kuće, nigde nikoga. Zašla je u gustiš odavno i nije se znala vratiti. Ova svađa je bila žešća nego ijedna pre i samo je želela što dalje otići, da smiri uzavrelu krv. U njoj je sazrevala odluka da prekine vezu koja je toliko uznemirava i pored mnogo lepog koje joj je donela.
I taj glas! Nije joj se učinilo, sigurna je. a na šta je upozorava i odakle dolazi?! Drhtala je od straha a postajalo joj je i hladno.
— Stani, stani, ne idi dalje — čula ga je ponovo ali snažnije i strogo.
Ukočila se. Gledala je oko sebe i videla samo grane pune jesenjeg lišća. Polako je zakoračila i opet čula glas:
— Sada stani, stani! — zaledila se ugledavši priliku koja je iskrsla desetak metara ispred i posmatrala je.
Bio je to čovek duge sede kose, u neobičnoj beloj tunici, sa čudnim bleskom u očima. Još čudnije je bilo što je strah jenjavao od pogleda u te sjajne oči, u taj izvor svetla u tami. Gledao je mirno, bez reči.
— Ko ste vi? — drhtavim glasom je pitala priliku koja se nije micala i uporno je gledala.
— Tvoj Čuvar. Ti si me pozvala — melodičnim glasom, blago strogim joj je odgovorio.
— Nisam nikoga pozvala — prošaputala je zbunjena ali ne više uplašena.
Lice se nije pomerilo. Prišao joj je sasvim blizu. Jasno je videla dubinu prozirnih kao jezero zelenih očiju i osetila upozorenje u njima.
Progovorio je sasvim tiho, ne pomičući usne:
— Jesi, pozvala si me. Tvoj strah me pozvao. Osetljivost je vrlina ali je um treba kontrolisati. U čoveku postoje sile dobra i zla. Često se sukobljavaju u sasvim neočekivanim i bezazlenim situacijama kada osećanja nadvladaju razum, kada um kaže jedno a osećanja čine drugo.Čuvari osete one koje čuvaju i pomažu u takvim trenucima. Nevidljivi su. Pokažu se samo kada je neophodno, kao ja sada tebi. Postupak u trenutku može biti koban, kao ovo što sada činiš — gledao je veoma blago, a sjaj očiju je osvetljavao sve oko nje.
Osećala je toplinu u celom telu od blizine bele prilike i njegovih reči.
— Ti si moj Anđeo Čuvar — rekla je potpuno mirna.
— Naš život ima pravac ali i puteljke — glas je postao strožiji — neki su uspon a neki vode u nepovrat. Sada si krenula u nepovrat. Zato sam te upozoravao, ali nisi slušala. Prati me i izvešću te iz šume. Ne mogu te primorati da me poslušaš, nemam tu moć. Mogu te samo savetovati. Prati svetlo koje vidiš. Moje vreme je isteklo — prozirna belina joj je prekrila ruku. Nije osetila dodir. Nestao je.
Na mestu gde je stajao ostao je zeleni sjaj koji se polako pokrenuo. Pratila ga je sa smeškom i čvrstom odlukom da raskine vezu s Vladom.
