Plišane si ljiljane
u dušu mi posadio,
raspevao ptice usnule,
razigrao ruke puste
i zvezde utkao u misli –
volim te, i neću ti reći
da dišeš mi u tamama,
strujiš u versama –
skriveno u svakom slogu,
da mi cvetaju kamene grudi
od mirnog nemira tvog oka
i usana glasnog muka.
Ulio si kap sunčanu
u noć mi, samnu, bezdanu,
razgranao ruke suve –
olistale su, razbeharale,
južnjačkog su pune žara
i majskih trešanja.
Žena je opet budna,
u poznoj tišini sanja
i snove u stihove tka –
tiho u njima violina svira.
Čuješ li je u svom snu?
Čuješ li je?