Zovem se Čarli Čaplin. Moja slika je crno-bela, moji pokreti su ubrzani, ljudi mi se smeju; kad sve ovo prođe, ostaće samo – Filmski žurnal.
Svet koji spoznajemo sa svojih pet čula nije pravi svet, već jedna nezamislivo velika pozorišna predstava; pred našim očima smenjuju se tragedije i komedije, a neko u „bekstejdžu“ upravlja našim emocijama podmećući nam „nestvarnu stvarnost“, pa kako se ko snađe.
Vladari iz senke odlučuju o svemu; svi mobilni telefoni, kompjuteri, laptopovi, ajfoni, ajpedi, tableti… napravljeni su da nas špijuniraju; vreme se kontroliše tako što se iz vazduha u oblake ubacuju hemikalije, pa padaju snegovi i kiše, duvaju vetrovi i oluje… kakvih dosad nije bilo; virusi „namerno izlaze“ iz laboratorija, pa imamo nove bolesti (a taman smo one stare viruse ukrotili); tajna društva odlučuju šta ćemo jesti, piti, govoriti… samo mi toga nismo svesni.
Ni istina nije više ono što je nekad bila: čovek nikad nije bio na Mesecu; masovno se pojavljuju vanzemaljske letelice; svaki klinja na svom mobilnom može da snimi desetu planetu Sunčevog sistema, Nibiru, iako nauka tvrdi da ona ne postoji; pojedinci su snimili dva sunca, ali naučnici vešto kriju ono drugo (ništa manje nego – sunce); na mnogim fotografijama i video-klipovima defiluju duhovi i vampiri; voda i zemlja sve češće izbacuju skelete monstruma; čim nešto sevne na nebu „eto ga smak sveta“, mnogi kao da ga priželjukuju („što već jednom ne dođe taj smak sveta, pa da se ljudski odmorim“); Kenedi nije ubijen, Hitler se nije ubio, Merlin Monro jeste ubijena, Majkl Džekson je otrovan, Šekspir nije napisao Šekspirova dela, Sokrat je bio žensko, Obama svaki dan putuje na Mars (tamo, valjda, ima vikendicu), reptili su među nama; indigo deca imaju natprirodne moći, ali ih je malo; jedna mumija, od pre pet hiljada godina, je i danas živa (u stanju duboke hinernacije)…
Svesno ili nesvesno, skloni smo dvoličnosti: tvrdimo da je gledanje u ekrane štetno po decu, da su igrice opasne, jer stvaraju zavisnost – ali, kad treba da odradimo neki posao izvan kuće više ne zovemo komšiju, kao nekad, da nam pričuva dete, već detetu damo neku od tih „opasnih igrački“ i možemo biti sigurni da će nam te „stvarčice“ bolje sačuvati decu od bilo koje policije; pljujemo po rijalitiji programima, a jedva čekamo da počnu; sablažnjavamo se na starlete ili kvazipevačice, a nijednu „pikanteriju“ o njima ne propuštamo; tvrdimo da je zračenje hemioterapijom štetno, ali kad se neki od tih aparata pokvari, hvata nas panika, ne znamo kako ćemo da se „lečimo“; čitamo horoskope u koje ne verujemo; slušamo svakojaka proročanstva za koja tvrdimo da su čista glupost; sakupljamo recepte za narodne lekove, ali ih skoro nikad ne pripremamo ili koristimo; govorimo da savremena medicina „nema pojma“, a svaki dan popijemo šaku lekova te iste medicine; moderna medicina ne priznaje postojanje duše, ali ima duševne bolesnike, duševne bolnice, lekare za duševne bolesti (kako može da oboli nešto čega nema?)…
Pri svemu tome gajimo nepoverenje prema svemu: kobasice su bez mesa, junetina je teletina, prase nema veterinarski pečat. sir bez mleka, u voćnim sokovima nema trunke voća, sarma bez kupusa, supa bez vode, u paštetama su neoprana pileća creva, u voćnim sladoledima je pseći izmet, u bureku je užegli sir, paradajz je ukršten sa ribom…
I da zaključimo:
Da li smo ušli u neku kolektivnu paranoju ili je sve ovo tek mali deo istina koje su svuda oko nas? Kad se brijemo ili šminkamo pred ogledalom, jesmo li sigurni da smo to mi danas, ili naš odraz iz davno minulih vremena? Mnogo toga jeste tačno, ali sve što vidimo ili čujemo mi predimenzioniramo. Sve mi to liči na ženu koja je ugradila silikone i gde treba i gde ne treba, pa sad liči na šlauf na naduvavanje, ali je ipak žena.
