„Ko se napije sa tog izvora vode, taj zna da svi putevi u Kneževac vode“.
Z. Todorović
Svake subote spiram tvoje usne. Ritual, nekima već dobro poznat, kreće od kasnog popodneva. Posegnem najpre za čašom, a zatim i flašom. Vikend je zakon.
Spiram tvoje usne, tvoj dodir, ukus, pogled, sreću. Spiram svoju nesreću. Klizi niz grlo. Znam dok držim pod uglom koji je najbolji za isticanje da to što ulazi nije dobrodošlo. Baš kao što sam i znao dok si ulazila u moj život. Ali, spiranje je potrebno i nužno.
Bio sam juče u selu. Nema raja bez rodnoga kraja. Kneževac je moje ishodište i moj kraj. Mišo i Cica. Kupio sam rakiju. Trideset litara. „Plaćaš dvadeset“.
Stojimo negde na vrhu, govorim nešto što ne pričam svakom, puca pogled ka divotama Šumadije. Jesenji povetarac, a ja svestan trenutka. Neverovatan osećaj.
Danas je nedelja. Usuću sa sinovima rakiju u bure. A kasnije ću da spiram. Danas, sutra i mnogo dana je do subote.
Govorila si uvek da želiš biti najbitnija. Govorio sam da uvek postoji kategorizacija. Najviše od svih sela volim Kneževac. Najvažniji od svih ljudi su moji sinovi. Najlepše si se ljubila. U sedmici najomiljeniji dan mi je subota.
Spiram, al` nikako da sperem.
