Pinky: Gee, Brain, what are we gonna do tomorrow night?
Brain: The same thing we do every night, Pinky. Try to take over the world.
The Pinky and the Brain, Cartoon Network
Nisam bezveze iskoristio citat iz crtaća „The Pinky and the Brain“ da počnem ovaj tekst. Jedan period tokom devedesetih, dobili smo nekoliko animiranih serija iza kojih je stajao ni manje, ni više nego Stiven Spilberg. „Animaniacs“ je prva od tih, a pratile su je „Freakazoid!“, te njen spin-off iz citata, „Histeria!“ i na kraju spin-off na gornji spin-off „The Pinky, Elmyra, and the Brain.“ Sve ove serije su bile vezane na ovaj ili onaj način i svaka je imala svoju premisu. Premisa ove je ta gde dva miša pokušavaju da osvoje svet, gde je jedan genijalac a drugi tupav. I naravno, nikada im ne pođe za rukom jer ih nešto zezne te opet završe u kavezu bez ikakvog uspeha.
Naravno, „Cartoon Network“ je bio i ostao kanal mladih širom Balkana, te nije ni čudo to što smo dobili strip sa sličnim konceptom, ovaj put u Bugarskoj. I ovaj put je tu autor iz Sofije zvani Nikolaj Popov. Njegov projekat nosi prilično neimpresivno ime „Gospodari vaseljene“, ali je samim tim savršeno jer se upravo od samog naslova, tačnije od same naslovnice, Popov šegači sa nama. Naime, dva neimenovana brata vanzemaljca nikada neće osvojiti vaseljenu, a bogami trude se iznova i iznova.
Album „Gospodari vaseljene“ sadrži sedam kratkih priča. U njima, brat genijalac smišlja plan kako da pokori svemir, a među svemirom i zemlju. Međutim, nekako ga uvek zezne drugi brat, koji je sve samo ne genijalac. Interakcija između dvojice je taman toliko simpatična da ovaj strip bude adekvatan za celu porodicu. No, to svejedno ne oduzima od samih priča. Videćemo u radovima Popova i reference na pop-kulturu i poznate tropove i dosta akcije, no možda bitnije od svega videćemo nešto što se ne javlja često u stripu. Naime, kod ovakvih priča uvek postoji formula. E sad, ako se ta formula ponavlja, postaje dosadna. Međutim, ne ovde. Ovde Popov uspeva da je odradi na taj način da deluje primamljivo i interesantno. Jeste, svaki strip počinje imenom „Operation: [udeni reč]“ i jeste, svaki početak stripa se odvija „na dalekoj planeti, koja izgleda/podseća na/ima/poseduje XYZ“ i jeste, uvek na kraju stripa braća vanzemaljci izvlače deblji kraj, ali nikada se to ne radi na isti način. U jednoj priči će napraviti džinovskog robota koji će da im odleti u božju mater, u drugoj će da naprave zmajeve koji ispadnu vegetarijanci, u pak trećoj će da se vraćaju kroz vreme samo da ih sve usput zezne do tačke da su krivi što su ljudi dobili oružja, itd. Ideja je mnogo, egzekucija više, a zabave ponajviše.
Nego, Nikolaj Popov je ovde kompletan autor. Em je scenarista, em je crtač. A njegove crtačke sposobnosti su toliko dobre da su kao rođene za animaciju. Svaki pokret mu je fluidan, a poigravanja sa svetlom daju atmosferu svakoj lokaciji. Nema dva stripa koja do poslednje table izgledaju isto. A to je mahom zato što je kod svakog poslednja tabla takva da nosi drugačiji broj. U prevodu, Popov se nije ograničio na određen broj tabli po epizodi. Neke imaju 5-6, neke i preko 12. Ovde je priča na prvom mestu, a sve resto se uklapa oko nje.
Pomenuh da Popov ima crtačke sposobnosti koje su toliko dobre da su kao rođene za animaciju, ne? E pa, ne pričam napamet. Pošto je strip „Gospodari vaseljene“ izdanje „Grozen Entertainmenta“, u njemu možete videti već očekivano za ovakvog izdavača. Naime, propratni disk na sebi sadrži osam pesama muzičara koji su uredno navedeni na kraju albuma, Međutim, ima i jedan kratki poluanimirani segment, tačnije epizodu vezanu za put kroz vreme. Ukoliko ima bugarskih animatora željnih da finansiraju adaptaciju ovog čeda, ja prvi ih podržavam na svaki način.
Pored stripa i diska, tu su i strane za pravljenje kartonskih lutaka glavnih junaka. Naravno, vidimo i par oglasa za projekte „Grozena“, kao i teaser za strip „Čuvari sunca i meseca“ Rafaile Railkove.
Ako ima mana u ovom albumu, rekao bih da je to pozicioniranje biografije samog autora u sred stripa. Isprva sam mislio da je izostavljena, pošto su na kraju samo biografije muzičara. Ali po listanju stripa, naleteo sam na nju usred srede, nakon jedne od priča. Naravno, ovo je odrađeno zato što je priča imala neparan broj strana, pa je moralo nečim da se popuni da ritam izdanja ide kako treba, i to razumem. Ali svejedno remeti drugi ritam, ritam same naracije, te je to eto jedan mali propust.
Sve u svemu, „Gospodari vaseljene“ su jako interesantna stvarčica. Predlažem svima da je pročitaju, a našem i vašem Nikolaju Popovu da ih „proizvede“ još.
